Србија

Откривена војна тајна: МОРНАРИЦА ЈУГОСЛАВИЈЕ ЧЕКАЛА ЗНАК ЗА ПАКЛЕНИ НАПАД НА НАТО ФЛОТУ: Испред ње је било 60 бродова, и 280 авиона!

Ракетни чамци би у танковима имали горива за око сат времена вожње, а у пуној брзини наликовали би противнику као да спроводе маневар ракетног напада!

Прошло је неких 19 година откако је избегнута највећа битка на Јадранском мору у новијој историји. Према писању црногорских Вијести, тада најмоћнија јединица југословенске ратне морнарице – 18. флотила ракетних бродова – планирала је да исплови и нападне НАТО снаге које су 24. марта 1999. године започеле напад на СР Југославију, тада федерацију сведену на Србију и Црну Гору.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Новинари Вијести добили су документ под називом „Заповест за одбрану бр. 2“ од заповедника 18. флотиле, вицеадмирала Јована Грбавца. Грбавац је у то време био на челу јединице у којој је заповедао најмоћнијим југославенским пловилима. Реч је о двема ракетним фрегатама типа Котор, ракетну фрегату типа Кони, четири ракетне топовњаче типа 401 и два стара ракетна чамца класе „Оса“. Иако је то била најмоћнија јединица ратне морнарице тадашње Југославије, пред њима је било шездесетак бродова НАТО-а, три подморнице и око 280 авиона и још шездесетак борбених хеликоптера на тим бродовима.

План, садржан у раније споменутој наредби био је лудачки храбар. Два ракетна чамца су требала да исплове из Боке и недалеко од обале укључе аутопилоте и да се запуте према НАТО-вој флоти. Посада би се након укључивања аутопилота пребацила на пратеће глисере и тако избегла сигурну смрт.

„Ракетни чамци би у танковима имали горива за око сат времена вожње, а у пуној брзини наликовали би противнику као да спроводе маневар ракетног напада. Стога би се пажња противника усмерила на те старе и за нас мање битне бродове, а за то време би наше праве снаге с којима смо желели да извршимо ракетни удар по НАТО пловилима, завршиле развој и поставиле се у позицију за напад“, испричао је Грбавац ВИјестима.

До напада на крају није дошло јер Грбавчеви надређени на крају нису одобрили такав план. Чак и да је диверзија потпуно успела, југословенски бродови тешко би дошли у одговарајућу позицију за напад.

„Морали бисмо пловити пуном брзином најмање сат времена до напада. Велика вероватноћа откривања и уништења наше подморнице пре изласка на позиције плотуна и мала техничка поузданост подморнице, основа су одлуке да не пошаљемо П-831 на задатак“, казао је Грбавац.

 

Извор: Espreso.rs / Beograd.in