Србија

СРБИ СУ БРУТАЛНО УБИЛИ ВОЈВОДУ БОЈОВИЋА, А КУНУ СЕ У ЊЕГА! Вук Драшковић открива ко је ПРОКЛЕО СРБИЈУ

Лидер СПО и књижевник открива који греси и даље прогоне Србе, а нисмо их окајали…

Лидер Српског покрета обнове и српски књижевник Вук Драшковић у интервјуу за Еспресо открива које велике грехе Срби још увек окајавају, као и због чега је хитно потребно у Београду изградити Тријумфалну капију и споменик краљу Александру Карађорђевићу!

Loading...

Лидера СПО Вука Драшковића затекли смо у централи странке у Кнез Михаиловој, није то више онај велики простор, већ је преграђен и ни изблиза ономе што је некада био.

“То је нама наша борба дала”, уз осмех нас је дочекао Вук, а испред себе држао ново дело “Александар од Југославије” због којег се већ нашао на удару и Срба и Хрвата, и четника и партизана, и комуниста и ројалиста.

Почињете свој роман речима: “Од Великог Александра веће је само наше огрешење о њега?” Да ли смо се заиста толико огрешили?

– Чињенице су неумољиве и кажу да је Александар победио у два Балканска рата, да је био врховни командант српске војске у Великом рату, да је створио Малу Антанту – први савез балканских држава. Прва је жртва фашизма у Европи и творац је Југославије као прве заједничке државе јужних Словена од њиховог досељења на Балкан. Ми у српској историји нисмо имали ни већег војсковође, ни већег држава. Он је био наш Бонапрта, био је српски Гарибалди. Истовремено у нашој историји нема личности о којој смо се толико огрешили и затрпали је лажима као што је краљ Александар.

Шта је то што Србија мора да уради да би окајала те грехе?

– Скоро три деценије после смрти Наполеона, Французи су подигли Тријумфалну капију у Паризу, у славу највећег војсковође ког су имали. У мермер су уклесане све Наполеонове победе, али и имена више од 600 маршала, адмирала, генерала, команданата, пукова његове победничке армије. Србија и Срби немају своју Тријумфалну капију. Требала је она да буде подигнута и планирала се након убиства Александра у Марсеју и требало је да у мермер српске Тријумфалне капије буду уклесане све Александрове победе: Цер, Колубара, Куманово, Брегалница, Кајмакчалан, Солунски фронт итд… Требало је да у мремер буду уклесана имена његових маршала, војвода, генерала, спартанских војника и команданата његових трупа и да буду уклесана имена јунака из Црне Горе. Број уклесаних победа и маршала не би заостајао иза Француског у Паризу.

Зашто нисмо изградили Тријумфалну капију?

– Распад, окупација Југославије и победа комуниста окренула нас је у другом смеру да зидамо другу капију српског понижења и срамоте. Прошлост је оно што знамо, а ми о својој прошлости готово да све што знамо је измишљотина, са циљем изазивања националне мржње.

Зашто мислите да Срби не знају ништа о својој прошлости?

– У Беч када одемо не можемо заобићи музеј у коме ћемо наћи аутомобил у ком су убијени Фердинанд и Софија у Сарајеву, као и њену хаљину са траговима крви и куршума. То је мека за туристе. Нама је у Београд 1935. године Влада Француске послала и уступила аутомобил у којем је убијен српски Бонапарта, униформу, окрвављену, револвер из кога је устрељен… У том аутомобилу, у послератном Београду превожено је смеће и завршио је на отпаду.

Да ли је све баш толико црно?

– Јесте. Срби су се показали ко су на примеру војводе Петра Бојовића, којег су за време окупације поштовали и Немци, Срби, Скојевци су га претукли на смрт. Мајор Гавриловић, затим… Комадант одбране Београда, који је изговорио оне чувене речи које данас сви цитирају. Од црвених еполета његове униформе. Срби – Скојевци правили су звезде петокраке.

Има ли можда таквих примера и у Хрватској, Босни и другим земљама бивше Југославије?

– Није у Хрватској, Словенији, БиХ никла песма: “Друже Тито, наш си вођа руши круну Карађорђа”, већ је у Србији. Нису у Загребу, нити у Сарајеву. већ су у Крагујевцу после рата певали: “Носим пушку од три метра да убијем краља Петра и Марију и Томислава и Андрију”. Ми смо зидали такву своју капију. Националног понижења и срамоте, а она се сада завршава.

Када кажете сада се завршава, да ли у то спада и то што није адекватно обележена стота годишњица пробијања Солунског фронта?

Ово је сто година од највећих победа и највећег поноса у историји овог народа, а ми то нисмо ни обележили. А и како би, када на нашим медијима дефилују апостоли највећих пораза и срамоте. Српски народ ваљда има право на понос, имамо и с чиме да се поносимо, међутим нама се и данас за понос натура оно што је за стид. Данас је најснажнија оптужница против Александра управо у Београду и подижу је они који су срушили Југославију на крају XX века и окривљују њега за ратове и распад државе са образложењем да они не би имали шта да руше да он није створио ту Југославију.

Кажу да Александар није волео Србију?

– Александар се поносио српском војском, поносио се и Краљевином Србијом, једнако је волео и краљевину Црну Гору, али је волео и створио и Југославију. То је оно спајање три детелине – Срба, Хрвата и Словенаца.

У овој, али и вашим претходним књигама може се наслутити велика југоносталгичност, да ли је Вук југоносталгик?

– Ја моју југоносталгичну слику не кријем. Насиље над истином и над историјом често производи стварно насиље и несрећу народа. То се нама десило. Нарочито у Хрватској. На сцени је сада оптужница против Александра да је створио гробницу народа у тој држави. И да је Југославија велики злочин.

И Хрвати нападају ту Југославију?

– Они га оптужују да је југословенска идеја великосрпска ујдурма и да је идеја Југославија поникла међу Хрватима у Загребу. Хрвати заборављају да данашње државе Хрватске не би било да није било Југославије 1918. године.

И Ви сте рођени у Југославији?

– Ја сам рођен и одрастао у другој Титовој комунистичкој Југославији, али и она је била Титова и комунистичка само по уређењу, али по крштеници и рођењу била је Александрова. Буквално да није створена Југославија 1918. не би било ње ни 1945. године.

Баш због тога поједини и оптужују краља Александра?

– Срби га оптужују на крају XX века за злочин да није створио Велику Србију, а могао је. То је велика лаж! Александар је створио највећу могућу Србију. Први пут у историји Срба и њиховог досељења на Балкан, готово сви они нашли су се под истим државним кровом. Од Солуна до Алпа. Они који га оптужују да није створио Велику Србију, оптужују га зато што он у тој његовој Великој Југославији ни помишљао није о пројектима етничког чишћења, покрштавања и слично. Он је веровао у уједињење и у ту државу. Веровао је у то да су Срби, Хрвати и Слованци један исти народ са три различита имена. И да је то детелина са три листа.

Како данас стоје ствари?

– Немогуће је поредити 1918. годину и гледати на њу кроз наочаре из 2018. године. Сасвим су други односи Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, осећања према Србима и Србији пре сто година него данас. И наша осећања такође су другачија према њима.

На шта конкретно мислите?

– Данас је немогуће замислити да Хрват, католик рецитује стихове у славу православља на Марковом тргу у Загребу, као што је то урадио Тин Вујевић: “Данас растеш само из крви најбољих, што су мачу дали своја тела справна, блештећи и у духу и у чистој вољи божанствена света земљо православна”. Данас не можемо да замислимо највећу еуфорију која је владала у Сплиту када је дошла српска војска 20.11.1918. Које је то било одушевљење, грљење војника, љубљење. Јосип Смодлака говори тада: “Нека су благословене утробе мајки, браћо најмилија која вас је родила”. После 1918. године у Словенији деца по први пут добијају имена Милан, Душан, Урош, Немања, то је било такво време. Данас је све то незамисливо, нажалост.

Чега се плашите?

– Плашим се пророштва Александровог очекујући да ће умрети на операционом столу у Паризу, он је написао тестамент да регент буде кнез Павле и рекао му је: “Треба мудрости, стрпљења, чак је и нормално да у Југославији у којој су православци, католици, муслимани, традиције истока, запада буде и сукоба, па чак и мржњи, али да се све то може примирити док смо заједно. Ако и нисмо требали да створимо Југославију створили смо је и морамо да је чувамо и сачувамо, јер ако се распадне очи ћемо једно другима вадити”. То се показало као истина, нажалост. То смо схватили у оним годинама када нема Југославије током Другог светског рата, то су схватили и Тито и Дража те и један и други имају циљ обнову Југославије. Сада те заједничке државе нема, на све стране је мржња и неограничена слобода да се мрзи.

Да ли ћемо окајати грехе?

– Надам се да ћемо окајати грехе, другачије ћемо се осећати када прођемо поред споменика или кроз Тријумфалну капију, када је озидамо у којој ћемо се сликати са онима и поред оних чији смо потомци. Ваљда ће то подстаћи и покајање да им (оним чији смо потомци) будемо достојни јер смо се од њих одметнули, њих смо заборавили, њих смо осрамотили.

 

Извор: Espreso.rs

Loading...
loading...
loading...