Пише: Никола Врзић
Зашто готово нико није приметио да нам се управо догодио преломни тренутак за српску државну и националну политику у 21. веку?
Ана Брнабић, премијерка Србије, покушала је да умањи значај онога што смо чули од Петера Бејера, посланика Бундестага с којим се састала прошле среде 24. октобра. Реч је, казала је премијерка, „о једном посланику“, а оно што је Бејер изјавио „не представлја званичну политику Немачке. Он може да има своје мишлјење и слободан је да га искаже“.
ТРАНСАТЛАНТСКИ КООРДИНАТОР
Али није Петер Бејер из ЦДУ-а немачке канцеларке Ангеле Меркел, представник изборне јединице „Метман 2“ коју чине градови Хајлингенхаус, Ратиген, Велбер и Вулфрат, тек један од укупно 709 посланика у актуелном, 19. сазиву немачког Бундестага, како га је премијерка Брнабић описала у очигледној намери – њен предумишлјај је несумњив, будући да је Брнабићева морала да зна да Бејер није само један од оних 709, уосталом, баш зато се с њим и састала – у намери дакле да од шире јавности сакрије епохалну важност његове поруке.
Петер Бејер је, наиме, истовремено и члан Комитета за сполјне односе Бундестага, члан Комитета за питања Европске уније, члан Парламентарне скупштине Савета Европе, и специјални известилац о трансатлантским односима и Западном Балкану.
И поред свега тога – а ово је заправо и најважније, јер најболје сведочи о Бејеровој специфичној политичкој тежини – овај посланик Бундестага од 11. априла ове године врши функцију координатора за трансатлантску сарадњу у немачком Министарству сполјних послова, при чему заиста нема потребе посебно наглашавати колики значај за Немачку има снажно трансатлантско савезништво са Сједињеним Америчким Државама (и Канадом), из чега и проистиче заклјучак о важности ове функције и самог Бејера који се на њој налази.
Уз то, Петер Бејер – који себе описује као „дугогодишњег посвећеног атлантисту“ – налази се међу 500 чланова „Атлантског моста“, организације у коју се улази само на основу позива и која окуплја, објаснио је својевремено немачки „Ханделсблат“, „најважније политичаре и најутицајније бизнисмене“ у Немачкој.
ИЗЈАВА „ТАНЈУГУ“
Најзад, не само да није реч о тек једном од посланика Бундестага – све побројано то уверлјиво доказује – него је нетачна и премијеркина тврдња да је током посете Београду Бејер само изнео „своје мишлјење“ које је, ето, „слободан да искаже“, али иначе и није толико битно јер „не представлја званичну политику Немачке“.
Управо супротно. Бејер није у Београд допутовао како би изнео сопствено мишлјење, уосталом, с обзиром на његова задужења може се претпоставити да има и паметнија посла од тога, већ је у Београд допутовао баш са задатком да пренесе став Немачке. Зашто смо у то тако сигурни? Зато што је Бејер, у разговору за „Танјуг“, рекао да је због тога дошао: „То је оно клјучно што желим да пренесем као поруку Берлина.“
Овај Бејеров разговор за „Танјуг“, напоменимо и то пре него што се фокусирамо на садржину споменуте поруке, додатно је интересантан и зато што смо тек захвалјујући њему добили прилику да сазнамо шта нам Немачка поручује. У супротном, све би остало на званичном, уобичајено протоколарном и очекивано штуром саопштењу Владе Србије по коме је премијерка „изразила задоволјство сталним јачањем билатералних односа и сарадње двеју земалја, пре свега у области економије“, „оценила да је питање статуса Косова и Метохије једина тачка разилажења у нашим билатералним односима, а да је Србија у потпуности посвећена нормализацији односа са Приштином и постизању компромисног и одрживог решења“, а Бејер јој на то узвратио да „Немачка снажно подржава евроинтеграције Србије и поручио да Србија у Немачкој има поузданог партнера и подршку на путу ка Европској унији“.
Бејер је, међутим, а слутимо да није само Бејер него Берлин, одлучио да не дозволи да се ова посета Београду оконча оваквим саопштењем. Што нам говори да је Берлин дошао до заклјучка да је време да се отворе карте, и да клјучна порука Берлина мора да буде поделјена и с јавношћу.
Зашто је Берлин дошао до оваквог заклјучка? О томе може само да се нагађа – можда је узрок томе упорно инсистирање Београда на решењу које Немци одбацују – тек прилично је извесно да оваква, јавна дакле, немачка порука представлја још једно сведочанство да се процес убрзава.
ПОРУКЕ ИЗ БЕРЛИНА
Какву је то, дакле, поруку Берлина Петер Бејер дошао да нам пренесе у Београду?
Пренео их је неколико. Неке су већ познате, неке указују на знатан степен трансатлантске координације за коју је Бејер функцијом и задужен, док је она најважнија, иако не представлја изненађење, први пут изговорена јавно па се управо зато и мора сматрати, није претерано рећи, револуционарном.
„Он понавлја“, преноси „Танјуг“ премда не прецизира да је Бејер поновио оно што је већ рекла Ангела Меркел, „да је Немачка против размене територија или корекције границе. Бејер наводи и да је цилј његове посете Београду, осим упознавања са напретком Србије у процесу европских интеграција, да пренесе став Немачке да су идеје о размени територија лоше и опасне: ’Уопште не размишлјамо о пружању подршке таквим идејама и та позиција немачке канцеларке Ангеле Меркел се неће променити.’“
Следећа важна Бејерова порука односила се на формирање војске Косова, и идентична је америчкој: „Србија не треба да буде уплашена због процеса трансформације Косовских безбедносних снага у косовску војску, сматра Бејер. Став Немачке је, каже, да транзиција треба да буде урађена глатко, не превише брзо. То је важан процес, каже он, јер Косово треба да преузме одговорност за своју безбедност у будућности.“
И идентично је америчком и изражено немачко залагање да косметски конфликт не буде замрзнут: „Он истовремено истиче да процес дијалога Београда и Приштине није мртав, нити верује у опцију замрзнутог конфликта. ’Знамо да се наставлја дијалог на техничком нивоу, и то јесте напредак који јасно показује да процес није мртав. Ово није замрзнути конфликт, нити ће бити.’“
Најважнија је, међутим, баш зато што је први пут изречена јавно, била Бејерова прогноза европске будућности Србије: „Посланик немачког Бундестага Петер Бејер сматра да је Косово фактички независно и да Србија треба да призна де јуре ’суверену државу Републику Косово’. У супротном, како је рекао, Србија неће ући у Европску унију и то је, између осталог, порука с којом је дошао у Београд. ’Важно је да свако разуме да је од самог почетка процеса дијалога било јасно да неће доћи до нормализације односа, или дијалога уопште, без дефакто признања територијалног интегритета Републике Косово. То треба да буде јасно’, изричит је Бејер у тумачењу немачког става о коначном решењу за косовски проблем.“
И то је то. Овако звучи коначни крај српске државне стратегије у 21. веку. Ово је смртна пресуда политици „и Косово и ЕУ“. Не може и једно и друго, јавно је поручио немачки изасланик у Београду. Свако далје инсистирање на наставку српских ЕУ интеграција, после овако израженог става Немачке, заправо представлја инсистирање на српском признању самопроглашене независности Косова, тачка. Морамо да признамо Косово да бисмо једног дана можда – можда! – постали чланица Европске уније. При чему нико не може чак ни да нам гарантује да ћемо једном у будућности, било када, постати чланица ЕУ ако сада признамо Косово.
И нимало ту сад не помаже покушај Едуарда Кукана, европосланика из Словачке, да умањи штету објашњењем да је „то само немачки став“, док „Европска унија засада нема заједнички став о питању коначног решења косовског питања“. Јесте све то тачно, не би Кукан слагао тако директно, али није проблем у нетачности већ у ирелевантности ових речи.
Ствар је, наиме, у томе што ЕУ и не може да заузме јединствен став о Косову и Метохији зато што пет њених чланица његову независност не признаје, али то је истовремено и небитно утолико што одлука о пријему нових чланица мора да буде једногласна, што значи да је доволјно да једна ЕУ чланица од Србије непопустлјиво захтева да призна Косово. А још ако је та чланица најмоћнија ЕУ држава, што Немачка јесте…
ПОРУКА ИЗ ПРИШТИНЕ
„Ипак, има много земалја које не деле мишлјење Немачке“, покушала је да важност Бејерових речи и немачког става умањи и председница српске Скупштине Маја Гојковић, указујући да је „позитивно и то што САД, први пут у новијој историји, имају један избалансиранији став. ’Нјихови званичници када дођу у Србију кажу да мора да се разговара и да се нађе компромис између Београда и Приштине, значи, није више ситуација црно-бела’, рекла је Маја Гојковић.“
А сличну је тврдњу изнела и премијерка Брнабић: „Да председник Вучић није радио добро, не би се став САД променио. Они су раније разговарали само о томе да треба да признамо Косово, а сада је став САД да не поставлјају црвене линије и да ће поштовати договор Београда и Приштине.“
Или нас обмањују, или не знају шта причају, а да мора да буде једно од та два, потврдио је ових дана, из Приштине, функционер Стејт департмента Метју Палмер. Он је за „Коха диторе“ рекао: „Ако би споразум о потпуној нормализацији између Београда и Приштине такође садржао споразум о разграничењу или корекцији границе између Србије и Косова, онда би то био споразум око којег су се заједно сагласиле две независне и суверене државе.“
И још је, како истовремено и подударно јавлјају телевизија „Клан Косова“ и београдске „Вечерње новости“, приштинске лидере на састанку упитао „чега желе да се одрекну да би осигурали признање (Косова) од Србије“, све то уз поруку да „САД немају времена за гублјење када је реч о бавлјењу српско-косовским проблемом“.
ЕВРОПСКА ПЕРСПЕКТИВА
Какве заклјучке из овога можемо да извучемо? То је, барем, очигледно. И Немци и Американци имају истоветан цилј када је о Косову и Метохији реч – од подршке оснивању њихове војске до изнуђивања српског признања косовске независности, и то под хитно – а једина разлика међу њима састоји се у томе што би, у оквиру тежње да од Косова направе праву државу каква не може да буде без српског признања, Американци желели да нам заузврат понуде понеку мрвицу у функцији бржег и ефикаснијег постизања споменутог цилја, док су Немци утолико ригиднији што не нуде чак ни те мрвице. А све то уз претњу да, у супротном, нећемо постати чланица Европске уније…
Или је то празна претња због које не треба да бринемо, а камоли да размишлјамо о да јој се повинујемо? Јер, како је то лепо приметио Филип Канлиф, професор међународних односа са Универзитета у Кенту, преноси „Глас Америке“, „Европска унија бледи и нестаје и у сваком случају је чека озбилјна трансформација.
У тој ситуацији, землје Западног Балкана, па и Србија међу њима, треба да размишлјају како изгледа живот – ван Европске уније… Јер – не мислим да је чланство у изгледу, барем не скоро, а и кад буде – биће то чланство у сасвим различитој врсти организације, вероватно са много мање бенефита и користи него што је то био случај раније.“
Вреди ли на олтару овакве перспективе жртвовати Косово и Метохију? За свакога добронамерног, одговор би морао да буде очигледан. Уосталом, таман колико је благотворно, такорећи лековито, дејство оне Бејерове поруке јер, коначно, знамо на чему смо и више нико не би смео да се прави невешт као досад…
Извор: pecat.co.rs
