Издвајамо Србија

БАКИЋ ЗАЛЕДИО СРБИЈУ: Вучића подржава Запад јер им је обећао Косово – ЕВО КО МУ ЈЕ ИНСАЈДЕР У СЗС

Знајући методологију ове власти, нисам сигуран да физички напади на политичке неистомишљенике нису дириговани са највишег врха власти.

Та методологија налаже потребу застрашивања, чак не толико самих опозиционих вођа, колико обичних грађана, јер како могу проћи они које власт сматра „малим мишевима“, када ситни криминалци у служби владајуће мафије пребијају оне који су, ипак, бар мало познатији у јавности. Међутим, оно чега врховници нису били свесни односи се на чињеницу да ће њихови ситни криминалци претерано ревносно схватити посао за који су унајмљени. Уместо пар шамара, Борка Стефановића умало нису убили, оцењује социолог Јово Бакић у традиционалном, трећем по реду интервјуу за новогодишњи број Данаса.

Loading...

Теме, питања и одговори сва три интервјуа имају толико тога заједничког да их је могуће готово нетакнуте пребацити из прошлог у актуелни тренутак. Ипак, оно што је њихова суштина била и у претходне три године, а реч је о смени власти Александра Вучића, испоставља се данас као стварност која полако почиње да добија своје обрисе. О томе и о другим темама разговарали смо и уочи ове Нове године са Јовом Бакићем.

– Режим је дубоко криминализован, у својој сржи мафијашки. То што користи ситне криминалце за своје обрачуне, само је показатељ политичког бандитизма. Оно на шта нису рачунали је свест грађана да морају да кажу не. Грађански протести, чији је један од непосредних повода пребијање политичких неистомишљеника, јесте показатељ да је власт отишла предалеко, каже он.

* Да ли је то заиста јасно грађанима? Један од пребијених опозиционара на локалу је изјавио да грађани који га не познају лично, његово пребијање оцењују коментаром да су они аполитични. Дакле, не осуђују…

– Великом делу опозиционо усмерене јавности, независно од тога да ли им је, рецимо, Борко Стефановић симпатичан, јесте јасно.

* Колики је тај опозициони део јавности?

– Није велик у овом тренутку, али је потенцијал његовог раста, благодарећи оваквим потезима власти, прилично јак.

* Јачи је него претходних година?

– Мислим да је јачи. Тек ће се видети колико се режим прерачунао наступајући овако бахато и осионо. Они су изгубили компас и не могу га више пронаћи. Њихова је ствар да ли ће им судити независни или револуционарни судови.

* Судиће им револуционарни суд?

– Њихова памет показује да ће им судити револуционарни суд.

* Пре три године рекли сте у одговору на питање, где се назире крај ове власти, да можемо једино да се поуздамо у њихову глупост.

– Мислим да смо се значајно приближили том тренутку. Баш се труде да покажу да сам имао право. Проблем је у томе што су, истовремено, изузетно вешти у мерењу пулса јавности. Стога би требало очекивати изборе већ на пролеће. Александар Вучић се нада да ће протести сами од себе нестати; да ће успети да анестезира опозиционо бирачко тело, па очекује његову разочараност и, уз контролу масовних средстава општења, поткупљивање и застрашивање бирача, изборну победу.

* Идете ли на протесте?

– Идем. Јако је важно да не буде будан само Београд, већ да цела Србија схвата шта се ради и да нас нико неће избавити ако се сами не активирамо. У варошицама и селима постоји јак страх. То мало привреде што ради је контролисано; напредњаци рекетирају привреднике, милом или силом, људи им дају новац. Народ то види, али плаши се за радна места. На основу те уцене влада се Србијом.

* Нисте гадљиви на националистички префикс протеста?

– На последњем протесту у којем сам учествовао било је више ЛГБТ застава него застава Србије, иако ни потоњих није недостајало. Грађани показују да не трпе понижавање и вређање интелигенције. Треба учествовати у тим протестима.

* Мирјана Карановић и Душко Вујошевић били су непожељни као говорници и то због организатора демонстрација.

– То је врло жалосно и доста говори о стању свести делова опозиционог вођства. Коме они могу да сметају? Ради се о врхунским професионалцима, паметним и храбрим личностима. Нормалном политичару била би част да они говоре на политичком скупу на којем и они учествују. Уопште, политичари који им бране да говоре, а истовремено се боре за слободу говора, падају у нерешиво противречје. Сведоци смо, према томе, големих интелектуалних и етичких ограничења.

* Критичари протеста, такође, указују на искуство у претходним деценијама, када је у датом тренутку мање зло замењивало веће, што се опет сводило на велико зло, чиме је друштво запало у круг зла из којег никако не може да се извуче.

– Спадам међу људе који тако размишљају. Због тога нисам у Савезу за Србију. Не мислим да апсолутно зло треба мењати релативним. Но, ако је за победу над апсолутним злом неопходна сарадња и са овима који нам иначе нису блиски, онда то треба урадити. Друга је ствар шта ће бити после. Видите, нисам сигуран да ће на оним тамо изборима (након следећих) СЗС бити водећа опозициона снага, а нисам сигуран ни да ће постојати. Они су толико разнородни; просечни бирач ДС-а тешко гласа за Двери, као што је случај и обрнуто. СЗС неће ни у сну прећи 20 одсто подршке изашлих на изборе. Потребно је да се образује једна сасвим нова опозициона снага која ће имати јачи легитимитет у грађанству но што га СЗС (због својих вођа) може имати.

* Мислите на Драгана Ђиласа?

– Мислим на Ђиласа, али не само на њега.

* У претходном интервјуу сте рекли да је Ђилас Вучићев адут, да се повукао из политике по наредби Вучића и да ће исто тако бити враћен, уколико затреба. Рекли сте да има путера на глави и да је као такав један од људи са којима Вучић може да манипулише. Да ли и даље мислите да ради за Вучића?

– И даље то мислим, иако немам доказа. Постоје, међутим, индиције за тако нешто. Он је изашао из политике под рафалном паљбом таблоида, али се више година задржао на челу Кошаркашког савеза Србије. Без благослова Вучића није се то могло десити, што сам и Ђиласу казао, када ми је нудио политичку сарадњу. Ми се познајемо још од студентских протеста 1992. Морам да кажем да је тада био знатно другачији и много симпатичнији. Разуман и смирен. Данас урла на новинаре када му се питања не допадају. Немам поверења у њега. У очи сам му то рекао. Против свих његових блиских сарадника су подигнуте оптужнице, а против њега нису. Или он није потписивао потенцијално правно спорне одлуке, већ их је подметао сарадницима на потпис, или га је Вучићев режим једноставно заобишао, зато што му је у стратешком смислу потребан.

* Да ли смо као друштво застрашујуће отупели када говоримо о страшним стварима које су учињене у наше име – геноцид и ратни злочини, тешко сиромаштво, профитерство, прелазимо преко тога и дајемо легитимитет политичарима који то негирају, релативизују, ниподаштавају…

– Ко смо то ми? Не дајемо им легитимитет ни ви ни ја.

* Али, излазите на протест на који они позивају, док стоје на челу колоне.

– Видите Мађарску, тамо излазе сви заједно, иду чак с Јобиком. То је отворено неофашистичка групација, много гора варијанта од Двери.

* Ипак, они нису имали Ратка Младића пре само двадесет година и геноцид.

– Али се позивају на оне којима су овде, рецимо, еквивалент љотићевци. Напротив, верујем да левичари треба да буду присутни на овим протестима. Они јесу и морају да буду део народа који се бори против ауторитарно-мафијашког режима, без обзира да ли се слажу с онима који би да управљају протестом. Ако ни због чега другог, а оно да им не дозволе да заиста њиме руководе. Левица се препознаје по томе што је увек са обесправљеним народом.

* Како вам звуче захтеви за фер изборима, које упућује опозициона политичка елита, сумњивог богатства, у једној од најсиромашнијих држава у Европи?

– Ту сте у праву. Али, треба имати у виду и слојне или класне поделе у друштву Србије. Средњи слој је тренутно под ударом, а управо они, по мојој процени, чине више од 90 одсто учесника протеста. То је релативно (у нашим условима) добростојећи слој, који се плаши губитка политичких слобода као и пада на друштвеној лествици. Питање је да ли ће друге опозиционе снаге, које нису више занемарљиве, а које раде озбиљно на груписању, различити локални покрети и иницијативе широм Републике Србије, успети да анимирају тај велики део становништва који живи у тешким условима и не бави се политиком. Њихов потенцијал је огроман. Власт ту (још увек) није убацила своје људе, или није у значајној мери, и они би могли да утичу на сиромашније људе да схвате како им свакодневни живот зависи од политике. Њих не могу да привуку ни Ђилас ни Јеремић, без обзира на њихову интелигенцију, која је неспорна. Њихов друштвени положај је такав да они то не могу објективно да ураде. Има, међутим, политичара у варошима и селима Србије који могу да привуку оне који политику једва прате, али на својим џеповима могу да осете шта значи стварна политичка борба за њихове интересе. Погледајте, примерице, шта је урађено у Нишу у вези с грејањем. Грађани су непосредно на својим џеповима осетили позитивне последице, када је инжењер Цветковић прецизно израчунао меру у којој их јавно предузеће поткрада, а онда је Удружени покрет слободних станара добио подршку независне државне ревизорске установе и победио топлану односно пљачкашку државу на суду. Сличних лоповских работа има широм Србије и требало би их разоткрити онако како је урађено у Нишу. На томе раде Локални фронт у Краљеву, Социјални форум у Зрењанину, Само јако у Младеновцу, Иницијатива за Пожегу, Један тим из Лучана, самоорганизовани грађани на Старој планини итд.

* Саша Јанковић је у последњих пар месеци доста променио политику. Нема више грљења са Бошком Обрадовићем, а његов покрет је заузео искључиву проевропску позицију, уз посредно признање косовске независности, директно признање геноцида и осталих злочина Србије у ратовима… На крају је чак дао и оставку. Шта мислите о томе?

– Независно од његових мотива, посебно када неко изађе из политике, не би га требало нити славити нити гађати дрвљем и камењем. Покрет слободних грађана, ако опстане, укључиваће се у шире покрете. Не верујем да ће то бити са СЗС, јер им је одатле све време подметана нога. Место им је с овде поменутим локалним грађанским покретима. Можда не свима, али великој већини јесте. Ту има изузетно паметног и честитог света. Није лоше да постоје два покрета: један који ће ићи само на средњу класу, попут Ђиласовог и Јеремићевог; и други, који ће политизовати шире друштвене слојеве, али и привлачити у политику дубоко (у постојеће странке) разочаране припаднике средње класе. Наравно, проблем другог покрета је тај што ту буквално нема ни динара. Ту је реч о чистом ентузијазму. Ипак, све нас је више, а добром организацијом и одушевљењем можемо, бар у некој мери, надокнадити недостатак новца. Ако ове локалне иницијативе и покрети буду међусобно солидарни, ако први корак буде направљен како треба, наредни ће бити незаустављиви.

Шта хоће Вук Јеремић?

* Шта је са Вуком Јеремићем? Говоримо овде о лидерима опозиције, а заправо о изузетно богатим људима.

– Јеремић је човек који има јаке међународне везе. Он је из личних средстава финансирао своју кампању за генералног секретара УН. То, с једне стране, говори о његовом материјалном положају, а с друге, говори о томе да није имао стварну подршку Републике Србије, јер га је она само вербално подржала. Изненадио је тада својим добрим резултатом. Није имао подршку Руса, јер да јесте, вероватно би победио. Када је изгубио, љут на власт, која га није истински подржала, вратио се овде и помислио да би могао нешто и у политичком смислу да уради. Међутим, преценио је сопствене моћи. Интелигентан, какав је, разумео је да мора да се удружује и постане део шире политичке коалиције, како не би потпуно политички пропао. Међутим, његов програм је на ивици радикалне деснице, док би он сам желео да буде левичар, или бар на центру. То је проблем. Штавише, у његовом окружењу има радикалних десничара, попут историчара Бојана Димитријевића, главног трудбеника у реакционарним напорима за рехабилитацијом Милана Недића.

Грађани, Косово, српски и албански мафијаши

* Рекли сте да ће Вучићу судити револуционарни суд. Да ли су људи из локалних покрета у стању да изведу револуцију? Постоји мишљење да би револуција могла да настане пре због Косово него због сиромаштва.

– Грађани Србије, бар њихова већина, свесни су да немају никаквог утицаја на Косово, било на албанске било на српске мафијаше, који деловима те територије владају, а све уз благослов САД-а, НАТО-а, ЕУ, Републике Србије и Албаније. Оно што је реално су надувани рачуни јавних предузећа по градовима и бахати бандитизам локалних и републичких власти у спрези с мафијашима. И то су кључна питања која локални покрети стављају на дневни ред. Постоје људи у Србији који су спремни да жртвују посао, егзистенцију, који су непоткупљиви, а о којима се ништа не зна. Морамо се као грађани удруживати и престати да персонификујемо политику. Оно што, можда, понегде још није јасно односи се на чињеницу да су главни мафијаши и лопови на (транс)националном нивоу. Према томе, без удруживања на републичком нивоу, а затим и међународном, нема успеха ни за један локални покрет у Србији.

Мафија својевољно не силази с власти

* Како ће изгледати Вучићев пад са власти?

– Мафија својевољно с власти не одлази.

* Да ли је могуће мирним протестима срушити режим?

– Не. Режим из блата тоне у живо блато, а тамо може да повуче и цело друштво. То је тај ризик. Кључно је шта ће учинити међународни чинилац. Због обећања око Косова, бар у овом тренутку, Вучић ужива њихову бланко подршку, баш као што је и Груевски десетак година уживао у Македонији. Када човек разговара с дипломатама, јасно је да врло добро знају о чему се ради. Но, њима то тренутно одговара, баш као и домаћим крупним капиталистима, одреда добровољним или принуђеним финансијерима СНС-а. Који ће крупни капиталиста да плати сопствено развлашћивање? Па ипак, упознао сам самоорганизоване грађане у варошима Србије и убеђен сам да је наш потенцијал, ако смо уистину препознали заједничке интересе и ако будемо истински солидарни, огроман.

 

Извор: Снежана Чонградин/Данас.рс

Loading...
loading...
loading...