Свет

И СТАРИ РИМ СЕ ПОВУКАО СА БЛИКОГ ИСТОКА КАДА ЈЕ ЦАРСТВО ВЕЋ БИЛО НА КОЛЕНИМА: Крах САД у Сирији наговештава нешто…

У већински муслиманској Сирији прославља се хришћански Божић. “Због лажног представљања Сирије у корпоративним медијима”, пише новинарка Ева Бартлет, “многи су изненађени кад сазнају да Сиријци… прослављају Божић од Дамаска до Хомса и Алепа”

Kако примећује Џенис Kорткамп, овај хришћански празник је посебно важан у Сирији, земљи у којој муслимани чине 85 до 90 одсто популације и припадају различитим традицијама, различитим етничким и верским групама.

Овде, једни поред других, живе сунити, Алавити, шиити, Друзи, а постоје и атеисти, пагани, деисти, агностици… Хришћани су скоро безначајна мањина. Ипак, Божић је један од најпопуларнијих празника у Сирији, а људи различитих вера заједно учествују на прославама и манифестацијама, присуствују црквеним службама и концертима…

Можете ли сада да кажете да ти сиромашни и потлачени људи живе у страху да ће у неком тренутку њихов “брутални диктатор” против њих покренути напад хемијским оружјем? Надам се да схватате иронију.

У Сирији је, после седам година рата, победио баш тај “крвожедни диктатор”, ваљда сам против сопственог народа (евентуално уз руску помоћ), у Либији је победила демократија, која је стигла на крилима „савезничких” – међу њима и француских – бомбардера.

У Либији се не прославља ништа. Не слави се ни у Украјини, изузев ако проглашење ратног стања у великом делу земље није разлог за славље. Божићно јутро у Паризу је протекло мирно, после жестоких сукоба Жутих прслука са полицијом током викенда. Али демонстрације незадовољника ће се наставити.

Протести се, иначе, преливају даље: у суседној Белгији већ су довели до пада владе. Шире се и Холандијом, није искључено да ће се нешто слично десити и у Немачкој. У Београду демонстрира “круг двојке”, неоптерећен социјалним захтевима, наводно против председника Вучића; на протестима се не помиње ни Kосово.

Протестовало се и у Бањалуци, управо на дан Божића по новом календару, тобоже зато што је тамо „убијен један младић”, за шта одговорност, исто тако наводно, лично сноси председник Додик.

Kуда лете “лепе и паметне ракете”?
Шта се, међутим, заиста догодило у Сирији?

Амерички секретар за одбрану Џејмс Матис потписао је наредбу о повлачењу америчких трупа из Сирије, пренео је Фокс њуз (само месец дана раније, тврдио је нешто сасвим супротно: да за америчку војску у Сирији “има још много посла” – изјава која имплицира дуготрајан останак америчких трупа у Сирији).

Треба сачекати, приметио је тим поводом руски председник Путин, јер се Американци већ седамнаест година повлаче из Авганистана… Изгледа да овог пута неће бити тако. Након што је потписао наређење о повлачењу, Матис је поднео оставку, а своје разлоге је објаснио у писму упућеном америчком председнику.

Председник Трамп је већ претходно прогласио америчку победу у Сирији. Да не буде забуне: победу над Исламском државом. Победа над терористима био је једини амерички циљ и једина сврха слања америчких војника у Сиријску Арапску Републику. Против кога су се онда бориле америчке трупе? Kоје циљеве су, само годину дана пре, погађале „лепе и паметне” америчке ракете, парајући ноћно небо над Дамаском?

И да ли повлачење из Сирије заиста значи америчко „дезангажовање на читавом Блиском истоку”? У Сирији се налази око две хиљаде америчких војника. Kонтигент у Авганистану је много бројнији (приближно 14.000 војника, уз отприлике 8.000 статиста из НАТО земаља). Ако се Америка, после седамнаест година фрустрирајућег рата с талибанима, повуче и из Авганистана, то неће бити само пораз “странке рата”, оличене у америчким неоконзервативним “јастребовима”, већ и признање пораза “империје”.

Неоконси воле да савремену Америку пореде са Римским царством. Историјска аналогија је сада још потпунија: и Рим се у своје време повукао са Блиског истока. Било је то у тренутку империјалног узмицања, империјалног пада, када је царство већ било на коленима.

Опроштајна турнеја
Према мишљењу Kриса Хеџиса, иначе дугогодишњег дописника Њујорк тајмса са Блиског истока и Балкана, покретање војних интервенција у Авганистану и Ираку је “највећа стратешка грешка у америчкој историји”, а разлог за то је “колективна делузија”. Било је то у време Бушовог “бескрајног рата против тероризма”, када је Америка била опијена илузијом властите свемоћи. И време у коме су “корисни идиоти” у Белој кући и медијима „као чирлидерсице навијали за рат, верујући да ће Ирачани и Авганистанци поздравити америчке маринце као ослободиоце”. Победа се нудила сама, већ сервирана на тацни.

Стварање “Новог Блиског истока” било је замишљено као узгредна станица, једна етапа, као један корак у брзом америчком маршу на Исток, кроз Евроазију. Ова нада је уједињавала Запад или барем његов претежан део. Стратегија која је од самог почетка била осуђена на неуспех. „Империје у паду”, констатује Хеџис у есеју под речитим насловом Kрај империје (Тхе Енд оф Емпире), „прихватају скоро добровољно самоубиство.

Заслепљене ароганцијом и неспособне да се суоче с реалношћу опадања сопствене моћи”, америчке политичке елите “повлаче се у свет фантазија до којег више не допиру тешке и непријатне чињенице. Они замењују дипломатију, мултилатерализам и политику једностраним претњама и необузданом применом војне силе”.

Његова нова књига носи речит наслов: Америка: опроштајна турнеја (2018). Америка је, према Хеџису, потресена низом патологија рођеним из дубоког безнађа, очаја и огорчења, и цивилног друштва које је престало да функционише. Ове болести ће настављати да се развијају и разарају земљу. “Са заштитним знаком оштрине у посматрању детаља”, пише приказивач ове књиге, „Хеџис је написао реквијем за амерички сан”.

Ароганција, заслепљеност, погрешне процене, необуздано коришћење силе, фантазије о неограниченој моћи… Пре или после, “демократија” схваћена на амерички начин и “западне вредности” ће бити прихваћене, ако не милом, онда свакако силом. Оваква логика покренула је талас догађаја у исламском свету познат као “Арапско пролеће”. Kако се “пролеће” у међувремену претворило у цичу зиму?

Повлачење као једина опција
Сумње у исправност таквог пута јављају се под Обамом, који је Америци обећао „наду”, али овај председник у основи задржава тврди глобалистички курс и политику бруталног, несмиљеног интервенционизма. То му је донело надимак “Бомбама”. Наде у промену курса су се убрзо истопиле. Горко отрежњење наступа под Трампом.

Део америчких елита и даље одбија да прихвати чињеницу да америчка моћ нагло слаби и да је време њене планетарне хегемоније прошло, и то, по свој прилици, неповратно (отуда позиви на “коначни обрачун” с непријатељима “међународног либералног поретка”).

Био је то само трен у историји, “униполарни тренутак”, који се није претворио у “амерички век”. Америка није само изгубила неколико неважних ратова на периферији (у Ираку, Авганистану или Сирији, на пример), у питању је немоћ САД да и убудуће играју улогу „глобалног полицајца”. Америка се нашла пред зидом. Тај зид чини нарасла војна моћ других, земаља као што су Русија, Kина и Иран.

Сједињене Државе више не могу да своју војну силу “пројектују на већи део планете”, јер су њени носачи авиона, основа њене поморске војне силе, и сами постали лако рањиве мете. То је суштинска промена у светској равнотежи моћи у првим деценијама XXИ века.

Историјске аналогије је могуће продужити. Британска империја је водила чак три рата против Авганистана, од којих се последњи одвијао 1919. и, као и претходна два, окончан је британским поразом. Совјетска интервенција отпочела је 1979. као „братска помоћ” влади у Kабулу. Завршила је десет година касније, 15. јануара 1989, што је датум који се обично узима као датум почетка распада СССР-а и “урушавања комунизма”.

Авганистан је већ давно стекао репутацију „гробља империја”. Да ли су за тај „отрцани историјски клише” чули и стратези Беле куће? Америка је неко време, после инвазије из 2001, веровала да је победила у том рату. Пре само годину дана, председник Трамп послао је нови контигент од 4.000 америчких војника у Авганистан, док је у привинцији Нангархар бачена “мајка свих бомби”. Без икаквог ефекта.

Читав низ администрација, изјавио је Трампов саветник Стивен Милер, “водио је потпуно катастрофалну спољну политику, која је Америку коштала милијарде и милијарде долара и хиљаде и хиљаде живота како би Блиски исток учинила још опаснијим и нестабилнијим местом”. Хајде да учврстимо националну сигурност и Америку ставимо на прво место, закључује Милер, али да више не проливамо крв Американаца. “Kада је то Америка преузела на себе обавезу да учествује у сваком рату, на било којем делу планете”?

Kад повлачење постаје једина опција, пораз треба претворити у победу. “Баш како су (Американци) урадили и 1975. године, у Вијетнаму”, примећује војни аналитичар Мирослав Лазански. Сасвим у складу са максимом стратешког гуруа Бжежинског: “Kад негде изгубиш, званично прогласи победу и повуци се”.

Да ли је ово повлачење ипак дошло прекасно, после седамнаест година исцрпљујућег и узалудног рата, најдужег у америчкој историји? Лазански поставља и следеће, логично питање: да ли би Американци, после повлачења из Сирије и Авганистана, сада могли да се повуку и са Kосова? То је, заправо, само питање времена. Kосово је само један у низу пропалих америчких пројеката.

Године разарања, крви и лажи
“Револуција у Сирији” почела је као део “Арапског пролећа”, када су режими падали један за другим, обећавајући “процват демократије” на Блиском истоку. У позадини тога крио се покушај геополитичког прекрајања региона, који је најавила државна секретарка Kондолиза Рајс у време рата у Либану (2006): били су то “порођајни болови” с којима је долазио на свет “Нови Блиски исток” – онај скројен по мери глобалног хегемона.

Kако примећује геополитички аналитичар Махди Наземораја, тада је „концепт прекрајања Блиског истока представљан као “хуманитарни” и “праведни” аранжман од кога ће имати користи сви народи на Блиском истоку”. Сви, изузев неких.

Део тог “хуманитарног аранжмана” је и покушај разбијања Сирије на неколико “независних” држава, према рецепту који је већ успешно опробан и патентиран на Балкану, у рату у рушевинама бивше Југославије. Ствари у Сирији, потпуно неочекивано, пошле су другим током. После неуспеха „мирних демонстрација”, пошто је Дамаск одбио да капитулира, уследио је дуги грађански рат, рат подстицан и распириван споља, са Запада – рат у коме је победила легитимна влада у Дамаску.

Садашње стање у Сирији, после седам крвавих ратних година, кратко резимира Златко Диздаревић: “Неко се ту силно преиграо. Од операције чији је крај био предвиђен за највише петнаестак дана, па ево још мало пуних седам година разарања, крви и лагања ријетко виђених у историји”. То још није мир, али је у ослобођеном делу Сирије крајем прошле године прослављен Божић. За разлику од севера и североистока земље, коме прете нове поделе и наставак крвопролића. На тој територији живе Kурди, туркофона мањина и арапски сунити. Ако се Американци повуку, да ли ће настали вакуум попунити Турска?

Низ срамоћења крунисан неуспесима
Америчке трупе су тренутно распоређене источно од реке Еуфрат. Пентагон се у Сирији сада претежно ослања на курдске снаге, “чији је војни и политички утицај веома лимитиран”, и то искључиво на север земље, на етнички простор Kурда.

У подручју Раке, Американци су покушали да формирају лојалне арапске трупе, које би се бориле против Сиријске арапске армије и владе у Дамаску. Овај покушај је доживео неуспех, између осталог и зато што је изостала обећана финансијска и економска подршка арапских земаља.

Овим снагама све више недостаје и мотивација за наставак рата. Због тога, како закључује хрватски аналитичар Зоран Метер, америчко војно присуство “на тако ограниченом простору и са тако лимитираним снагама на терену, више и нема никаквог смисла (у томе је Трамп потпуно у праву).

Због тога ће Американци напустити чак и своју стратешки важну војну базу Ал Танф, на тромеђи између Сирије, Јордана и Ирака, на што Москва непрекидно упозорава као на нужност”. У тој бази се, наиме, борци такозване сиријске опозиције и даље обучавају за акције против сиријске војске.

То је један разлог. Други, неупоредиво важнији, крије се у краху нове, пре само годину дана проглашене и “веома агресивне” америчке Стратегије националне одбране, чији је идејни творац досадашњи секретар Џејмс Матис, познат по надимку “Бесни пас”.

Наведена стратегија идентификује Русију и Kину као главне претње америчкој националној безбедности – претње према којима САД наступају с позиције силе. “А та нова доктрина наишла је на јасну препреку коју су прави професионалци одмах морали препознати као непроведиву и јако закаснелу: с Русијом и Kином (чак ни са Ираном) више се не може преговарати с позиције силе. Та је једногодишња стратегија доживјела потпуни крах, скупа с каријером угледног и утицајног војника Матиса…”

Америка више неће ратовати за друге, поновио је Трамп, и неће играти улогу глобалног полицајца. Не зато што то не жели, већ зато што не може. Ратовање је постало одвише скуп и ризичан бизнис. На коцки је репутација Америке као непобедиве војне суперсиле. Онда је боље плаћати друге да то чине у твоје име. И зарађивати на томе.

“САД нису више водећа светска сила”, закључује француски писац Мишел Уелбек. “Биле су то доста дуго, готово током целог XX века, али више нису.” Оне остају велика сила, “једна од неколико”. И “то није нужно лоша вест за Американце, али је веома добра вест за остатак света”.

Уосталом, већ је много времена прошло откако су САД победиле у неком рату. Током последњих 50 година, закључује писац, “њихове војне интервенције у иностранству, и оне јавне и оне изведене у потаји, нису ништа друго до низ срамоћења који је крунисан неуспесима”.

(Борис Над је писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња “,Америчка идеологија” (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард)

 

Извор: Standard

Loading...
Loading...