Издвајамо Србија

ОТКРИВЕНО: Ово је разлог Путиновог доласка у Србију! Да ли ће се ВУЧИЋ ОКРЕНУТИ ЗАПАДУ?!

Да ли је Доналд Трамп пригрлио косметску политику својих и наших непријателја, и како ће на његов позив Александру Вучићу и Хашиму Тачију утицати посета Владимира Путина Србији 17. јануара?

Kада је, пре нешто више од годину дана, Атлантски савет из Вашингтона објавио извештај под насловом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“, америчка амбасада у Београду покушала је да анестезира овдашњу јавност објашњењем да је ова организација – која иначе окуплја сву елиту вашингтонске мочваре – само једна од „академских и истраживачких институција у САД“ које „свакодневно учествују у јавним расправама о сполјнополитичким питањима“, али „те академске и истраживачке институције“, ето, „немају формалну улогу у креирању званичне америчке политике“.

Loading...

СТРАТЕГИЈА АТЛАНТСKОГ САВЕТА
Стратегија Атлантског савета, која је толико узбудила овдашњу јавност да је и амбасада САД морала да реагује цитираним објашњењем које то заправо и није будући да је свима јасно да Атлантски савет нема формалну улогу, али то не значи и да је нема уопште, говорила је о „историјском зближавању са Србијом“ и о „историјској ревитализацији америчко-српског савезништва“, али под условима који су открили да би ово зближавање морало да буде засновано на потпуној капитулацији Србије. У циљу „да се оствари визија о томе да ће Балкан постати део Европе и трансатлантске заједнице“ тако што ће се „интегрисати у институције трансатлантске заједнице“, то јест у НАТО.

У ту сврху, предложено је „успоставлјање сталног војног присуства САД у Југоисточној Европи“ како би се „утврдила дугорочна способност Сједињених Држава да утичу на развој догађаја“: „Садашња база америчких војника под командом KФОР-а на Kосову – база Бондстил – требало би да се претвори у прву сталну војну базу Сједињених Држава у Југоисточној Европи.“

Затим, да се Србија „значајно дистанцира од Русије“, што „није нешто око чега би Сједињене Државе и ЕУ могли да праве компромис“.

И под три, „поновно успоставлјање репутације Сједињених Држава као поштеног посредника“ у преговорима Београда и Приштине (уз „коначан договор током следеће године“) и Скопља и Атине у спору око имена Македоније како би (Северна) Македонија могла да постане чланица НАТО-а.

ТРАМПОВА ПИСМА
Овај, трећи стуб стратегије Атлантског савета – што веће дакле укључивање Вашингтона у разне балканске преговоре – и доводи нас до писама које је председник САД Доналд Трамп прошле неделје упутио својим колегама Александру Вучићу и Хашиму Тачију. Ако, наиме, већ и споразум који су Скоплје и Атина постигли по убрзаном темпу указује да Трампова администрација поступа по налогу, а свакако у складу са жељама њених противника окупљених у Атлантском савету, поруке из Трампових писама Вучићу и Тачију такав утисак и додатно потврђују.

Пре свега ту мислимо на његов позив њима да их „угости у Белој кући да прославимо оно што би представлјало историјски споразум“, који је у очигледном сагласју с идејом Атлантског савета да се САД промовише у главног брокера (поштеног посредника) споразума Београда и Приштине без обзира на то што њиховим преговорима (и даље) руководи Европска унија.

Али ђаво се, као и обично, крије и у пропратним детаљима.

Апелује, тако, Трамп „на обе стране да што пре постигну договор о нормализацији“ – што пре – а исти осећај хитности присутан је и у стратегији Атлантског савета, који је очекивао да се ове године договоре и Скопље и Атина, али и Београд и Приштина. Узгред, управо се у овој прижељкиваној брзини и пробијању задатих рокова, сва је прилика, и крије добар део разлога због којих би Вашингтон сад да преузме улогу недовољно ефикасног Брисела.

Даље, поручио је Трамп Вучићу, „Сједињене Државе цене ваше лидерство, посебно у обезбеђивању пуне нормализације односа са Kосовом“, што би могло да се схвати и као, тек, протоколарни комплимент, само да није речи Дејмона Вилсона, извршног потпредседника Атлантског савета, које том комплименту дају и пунији смисао: „Постоји велика шанса за Србију, под Вучићевим лидерством, (…) да покуша да доведе до историјског помирења две землје… И под тренутним лидерством у Београду, постоји шанса да помогнемо да се приведу крају разговори са Приштином, да се унесе одређени осећај сигурности у тај однос, али и осећај неминовности у погледу будућности Србије… То су тешке одлуке за председника Вучића и Владу Србије, али они су јасно показали заинтересованост и вољу.“

И најзад, пише Трамп Вучићу, „охрабрујем вас да искористите овај тренутак и употребите политичко лидерство у доношењу одлука које би задовољиле интересе обеју земалја. Била би огромна штета да се пропусти ова јединствена прилика за мир, безбедност и економски раст“. Слично ће и Тачију: „Уколико се не искористи ова јединствена прилика, то би био трагичан корак уназад, будући да се шанса за постизање свеобухватног мира вероватно неће поновити у скорије време. Позивам вас и остале косовске лидере да уграбите ову јединствену прилику.“

А зашто баш ову прилику Вашингтон види као толико јединствену? То уверење је, у тексту у „Вашингтон посту“ под насловом „Нека Србија и Kосово дефинишу сопствени мир“, образложио виши сарадник Атлантског савета Данијел Вајдих: „И Вучић и Тачи заслужују похвале за своју храброст… Није вероватно да ће се у наредним деценијама, или још дуже, догодити овакав стицај правих лидера у Србији и на Kосову. Пружимо шансу Србији и Kосову да постигну и дефинишу сопствени мир.“

ВАШИНГТОНСKА ШАРГАРЕПА
Хоћемо да кажемо да постоји забрињавајуће висок степен сагласја између прошлогодишње стратегије Атлантског савета и садашњег поступања администрације Доналда Трампа. А на то пак сагласје указујемо због тога што из њега произлази и могућност, опасност, да нам буде понуђена некаква шаргарепица у виду делића Kосова и Метохије како бисмо заузврат поступили у складу са жељом Вашингтона да признамо независност Kосова, омогућимо му улазак у Уједињене нације, и успут занавек раскинемо с Русијом тако што ћемо сви заједно да се „интегришемо у институције трансатлантске заједнице“.

Дејмон Вилсон из Атлантског савета, наиме, саветује да „Вучић буде притиснут снажно, али без захтева за понижавајућим повлачењем“, и Трамп у свом писму Вучићу говори о „задоволјавању интереса обеју земаља“ (што не треба помешати са стварном бригом за интересе Србије будући да, у писму Тачију, он директно каже да су САД „пуно уложиле у успех Kосова као независне, суверене државе. Желимо да ваша земља настави да напредује“), а Данијел Вајдих и отворено се залаже за „размену територија између Србије и Kосова“ јер би то „ослободило Балкан од опаког утицаја Москве“.

ПРАВИ ИЗБОР
Имајући сву тежину ове вашингтонске калкулације у виду, очигледно је да ће предстојећа посета председника Русије Владимира Путина Београду, најавлјена за 17. јануар, имати још и већи, да прецизирамо: знатно већи, значај него што би имала иначе, у неким нормалнијим околностима.

Шта ће Александар Вучић тада затражити од Владимира Путина? Да настави да се бори за Србију која укључује и Kосово и Метохију у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, или да се бори за такозвани компромис којим би били испуњени стратешки интереси Сједињених Држава у овом делу света? Зашто би Вучић звао Путина у госте ако намерава да удовољи Трамповом позиву да онаквим поводом дође у Белу кућу?

А опет, Дејмон Вилсон из Атлантског савета је уверен: „Сједињене Државе треба да буду сигурне да ће, суочен с тешким избором између слабе подршке Русије и стварне понуде приближавања Западу, он (Вучић) направити прави избор.“

Kроз нешто мање од три недеље имаћемо изванредну прилику да тестирамо (не)тачност ове процене…

 

Извор: Никола Врзић/pecat.co.rs

Loading...
loading...
loading...