То што је у последње време „заискрило“ у односима Београда и Подгорице, у Загребу се тумачи да је почела последња фаза потискивања српског идентитета из црногорског културолошко-етничког бића
Можда грубо звучи, пише „Јутарњии лист“, али на делу је, очито, „последњи чин десрбизације или избацивања српства, како би се ојачала црногорска национална и државна самобитност“.
– У последње време заискрило је на релацији Београд-Подгорица, Црну Гору упоређују са злочиначком НДХ, а положај Срба с оним из те злосретне усташке квазидржаве и из времена “турских зулума“ и отворио се “фронт“ нове потенцијалне кризе у односима некадашњих југославенских држава – пише аутор Владо Вурушић у тексту под насловом „Стигао тренутак за коначни развод Подгорице и Београда“.
Kористећи се метафором „два ока у глави“, којом се некада описивало јединство Србије и Црне Горе, Вурушић каже да се чини да је током времена дошло до поремећаја па су „очи постале разроке“, односно, да „свако око гледа на своју страну“.
– Наиме, чини се да је у Црној Гори почела последња фаза потискивања српског идентитета из црногорског културолошко-етничког бића – наводи Вурушић и додаје „нешто слично данас имамо у Украјини“.
У Црној Гори, која је од самосталности 2006. године практично у перманентној кризи идентитета, али и одржавања/спасавања независности, констатује аутор и додаје да је то тако зато што су сваки избори „историјски и епохални, јер просрпске снаге, које су у међувремену еволуирале у проруске, стално негирају црногорску државност па и посебни етницитет“.
Вурушић тврди да лидери тих странака „отворено негирају црногорство и заговарају поновно уједињење са Србијом, излазак из НАТО-а и повлачење признања Kосова.
Цитирајући изјаву црногорског књижевника Андреја Николаидиса, Вурушић каже да је Црна Гора веома подељено друштво и да, ако би та држава постала првак свет у фудбалу, не би се сви радовали.
Указујући на резултате референдума о независности Црне Горе из 2016, аутор подсећа да је у тој држави стални однос 55-57 одсто за Црну Гору, а од 40 до неких 44 посто оних је који би, како каже, радије у окриље Србије, односно Русије.
Напомињући да се тај однос снага практично задржао све ове године, Вурушић констатује да због тога званична Подгорица жели дефинитивно да се „црногоризира“.
Подсећа да према последњем попису у Црној Гори живи око 33 одсто Срба, а да 50 одсто становништва Српску православну цркву сматра „својом“.
Вурушић каже и да као основне полуге „насилног и вештачког протеривања српског идентитета из Црне Горе и стварања црногорске квазинације“, у Београду посебно скандолозним сматрају присутност црногорског војног аташеа на прослави годишњице Олује, затим признање Kосова, улазак Црне Горе и укидање одлуке Подгоричке скупштине из новембра 1918. године.
Kао последњи, како каже, најболнији и најделикатнији захтев, Вурушић наводи онај за аутокефалношћу канонски непризнате Црногорске православне цркве.
А то, према Вурушићу, значи слабљење активности Српске православне цркве, а тиме и српског политичког и утицаја на цврногорско друштво и нацију.
– Наиме, да скратимо, и једна и друга страна сматрају да је наступио тренутак за “завршни скок“ те да коначно треба ствари дефинисати. За једне Црна Гора треба уђе у фазу у којој више неће стрепити за своју самобитност, а други мисле да је куцнуо час за неку нову “Подгоричку скупштину“ – пише Вурушић и додаје да је „свакоме разлог таквог понашања деловање оне друге стране“.
Обе струје, наводи аутор, уверене су у то да време истиче.
Најзад, цитирајући још неке изјаве Николаидиса, црногорског историчара Аднана Прекића, Милорада Поповића и српског историчара Бобана Стојановића, Вурушићев закључак је:
– Било каква дестабилизација садашњег правца Црне Горе (НАТО и ЕУ, усмерење према Западу), те евентуално окретање према (Александру) Вучићу и (Владимиру) Путину значила би нове потресе на Балкану и значајну промену односа који би пореметили садашњу геостратешку структуру.“
Извор: Tanjug
