Ако постигне договор о Kосову, уз снажну подршку САД, Русије и Француске, Србија ће ојачати свој међународни положај, а тиме и утицај на унутрашње прилике у земљама бивше СФРЈ
У хрватским медијима освануо је политички есеј бившег хрватског шефа дипломатије Давора Иве Стиера који је окарактерисан као „драматичан“.
Он у свом ауторском тексту пише о новим политичким односима на политичкој сцени Европе и Балкана, а Србију види као динамичну политичку силу која по угледу на Русију и Турску полако шири своју моћ на земље бивше СФРЈ и прети да постане – хегемон.
Ево шта је Стиер све написао у својој подробној анализи:
„Kрај Хладног рата и концепт уједињене и слободне Европе омогућили су пре три десетлећа демократске промене у бившим комунистичким земљама те процес националне еманципације потлачених народа од Балтика до Јадрана.
У том је контексту Хрватска прогласила своју независну државу, која је међународно призната пре 27 година. Иако је самосталност остварена првенствено због суверене воље хрватског народа, међународне околности биле су врло важан елемент. Уосталом, у самој преамбули Устава пише да је држава створена “на историјској прекретници одбацивања комунистичког система и промена међународног поретка у Европи”.
Тај се поредак сада поновно мења, као што се мењао толико пута у историји. Међутим, ово је први пут у модерној ери да ће Хрватска тај турбулентни процес доживети као независна и међународно призната држава. С обзиром на то да Хрватска није у позицији пресудно утицати на глобалне и европске процесе, њена ће будућност првенствено зависити од способности препознавања и прилагођавања новим околностима.
Поредак који се организовао око концепта уједињене и слободне Европе, с Америком као победником Хладног рата и међународним либералним поретком који је подстицао слободну трговину у глобализованом свету – сада се распада. Разбија га и онај који га је створио – САД.
Уместо интеграције тренутно се одвија процес фрагментације. Она се огледа у све жешћим сукобима унутар ЕУ и унутрашњим груписањима попут оног средњевропских чланица око Вишеградске групе или Холандије, скандинавских и балтичких чланица око Нове ханзеатске лиге. Процес фрагментације такође је парализовао или испразнио од стратешког садржаја низ европских политика, међу њима и политику проширења.
Од Османлија до Милошевића, напади на хрватску домовину су углавном долазили с Балкана
Упркос техничком отварању и затварању поглавља у преговорима с ЕУ земље Балкана не мењају суштински своје политичке и економске системе. Притом се Србија и Албанија профилишу као кључни регионални актери на полуострву. Србија због експанзионистичког менталитета и одређеног институционалног и државног капацитета. Албанија пак црпи снагу и регионалну релевантност из још увек добре демографије.
Све те светске и европске процесе Хрватска не може зауставити нити на њих битно утицати. Утолико је беспредментно темељити политику на конзервативним постулатима одбране досадашњег поретка. Његова је промена неповратан процес, а наше су преференције у том смислу ирелевантне. Међутим, то не значи да Хрватска мора бити пасивни проматрач. Напротив.
Од свих својих комшија Хрватска је највише заинтересована за очување мира на суседном Балкану. Хрватска остаје врло рањива према свакој ескалацији тензија или избијању сукоба у суседној регији, који би се лако могли рефлектовати на нас.
Србија ће ојачати свој међународни положај, а тиме и утицај на унутрашње прилике у земљама бивше СФРЈ
Досад су процеси и механизми проширења ЕУ и НАТО осигуравали мир и сигурност на том подручју, али њиховом ерозијом отворена су врата новим изазовима. Поред већег ангажмана Русије и Турске, на Балкану се тренутно одвијају два процеса које предводе Србија и Албанија.
Имитирајући Москву и Анкару у политици рекреације интересних сфера, Београд покушава да учини исто на подручју већег дела бивше Југославије. Ако постигне договор о Kосову, уз снажну подршку САД, Русије и Француске, Србија ће ојачати свој међународни положај, а тиме и утицај на унутрашње прилике у земљама бивше СФРЈ.
У таквом контексту, потребно је водити активну политику баланса снага како би се избегло стварање хегемона на Балкану, а како бисмо тиме себи осигурали дугорочни мир и слободу.
Хрватска себе не види на Балкану, не жели и не може бити лидер те регије нити њен водич према ЕУ. Уосталом, ни балканске земље не виде Хрватску у тој улози. Међутим, Хрватска мора имати активну политику према Балкану због своје националне сигурности. Од Османлија до Милошевића, напади на хрватску домовину су углавном долазили с Балкана“, закључио је хрватски аналитичар.
Фото: Pixabay.com
Извор: Espreso.rs/D.K./Jutarnji list
