Издвајамо Србија

ВУЧИЋ: Имам само Србију, резервна отаџбина за мене не постоји, и спреман сам да платим сваку цену ПОНОСАН НА УЧИЊЕНО

Фото: Јутјуб

Ауторски текст председника Србије Александар Вучић у празничном, божићном издању “Курира” преносимо у целости:

Постоји она стара прича о сељанима који доведу мајсторе да им среде оронулу цркву. И када мајстори питају каква црква треба да буде, сељани кажу: „Па, да буде и већа и лепша, али да се ништа не промени.“
Када наиђеш на то, а Србија је, неретко, диван пример, постоји само један лек.

Да људима, свим људима, кажеш истину.

Да свима буде јасно да нерешавањем косовског чвора Србија губи, губи оно што јој је најважније, а то су њена деца и њена будућност. Да нежним српским ушима, ненавиклим на сурову косовску истину, кажеш да на нашем Косову и није све наше, а ако јесте, да питаш народ – а шта бисмо ми то радили са најмање 80 албанских посланика у нашој скупштини и да ли би довека Србију, уз све наше српске свађе, водили неки Тачи и Харадинај. Све и да то хоће, а неће.

Да кажемо лицемерима који подржавају тзв. замрзнути конфликт да је то немогуће, као што је немогуће Косово без Албанаца. Наш посао је да спречимо да Косово остане без Срба.

Србија се променила

Компромис у политици није пораз, он је победа. Компромиса не сме да буде само са будућношћу. Ово говорим иако знам да то Срби неће и не желе да прихвате, јер лакше је живети у сопственим митовима и хвалоспевима него у реалности. Све до првих дневница због којих ће део њих да штрајкује, јер су, ваљда, дневнице биле главни разлог што су учествовали у одбрани отаџбине. Не дамо више паре за такве дневнице, али ћемо обновити сећање на стварне јунаке и поштовање према њима, на оне који су изгубили животе, на оне који су рањени у заштити отаџбине, а на које нико у претходним деценијама није обраћао пажњу.

Још много тога мораћемо да мењамо. А истина је да се Србија већ променила. И не само по рекордном расту БДП у прошлој години, нити само по највећем износу инвестиција у региону, ни по суфициту у каси, новим клиничким центрима, болницама, већој запослености…

Променила се, пре свега, по ономе чиме се данас бави.

Додуше, емоције, које све то прате остале су исте као деведесетих и с почетка двехиљадитих.

Па када, захваљујући јакој економији и новцу који смо зарадили, окитимо Београд, да блешти за Нову годину и Божић, они којима се то не свиђа узму па вандалски поруше украсе или чак исеку каблове којима се ови напајају струјом.

Другим речима, тема је сасвим нова, једна од оних на које нисмо навикли. Да ли град треба да буде овако или онако осветљен. Да ли куле у Београду на води треба да буду овде или онде. Да ли брдо у Грделици треба преместити или не. Уосталом, ни грделички ауто-пут, ни осветљење нису могли да буду теме у време отпуштања више од 400.000 радника у Србији.

Емоције које прате те нове теме истоветне су, а често и много јаче од оних које су пратиле бомбардовање, санкције, ратове, затварање фабрика, пљачкашке приватизације… Једноставно, неки људи не могу да изађу из својих старих шињела.

Пиноче и Хитлер

Милошевића, Тадића, Коштуницу нико није цртао као Пиночеа и Хитлера. Или бар не тако често. Мене јесу. Срећан сам, јер то показује колико смо као друштво напредовали и земљу демократизовали. Посебна новост је зашто сам приказан као Пиноче, и управо то показује нови дискурс и приступ у разумевању наше политике и јавног живота. Зато што сам најавио да ћемо изградити стадионе. Нешто што је, а верујем и јесте, требало да обрадује највећи број људи, код једног дела је изазвало емоцију која превазилази чак и мржњу.

И то без обзира на све показатеље који говоре да нам данас јесте много боље него што је било јуче.

Више од педесет одсто младих било је незапослено 2012. године.

Буквално смо преполовили тај број, баш као што смо и укупну незапосленост свели на неких 11 одсто, а у време експерата из бивше власти који би поново да владају била је 26 одсто.

Сваког дана отварамо нова радна места, нове путеве, болнице, школе, улажемо, све више, у нове технологије, медицинску опрему, ИТ сектор, повећавамо плате, пензије. Седам пута више деце данас лечимо у иностранству него пре шест година.

Имамо новца да улажемо у здравље, као основни ресурс напретка.

И некима то уопште није довољно, са чим се, одмах да кажем, и сам слажем. Није ни мени. И убеђен сам да ова земља може још више, ако се, сви заједно, још више потрудимо.

Тешке одлуке

Опет, да некоме обећам да ће без труда, без тешког рада, огромног напора, било шта бити боље, нити умем, нити смем, нити, на крају крајева, хоћу. Уосталом, само сам се насмејао када сам у неким новинама прочитао жеље за Нову годину у којој неки хоће боље зараде уз мање рада. У то не верујем и никада нећу. Верујем у више рада и бољи живот. Без више рада, бољег живота неће бити.

Ова земља је пред тешким одлукама, пред новим политичким и економским изазовима, који захтевају још реформи, и било какво улагивање било онима који ме воле, било онима који ме мрзе неће учинити да све то буде урађено ни лакше, ни безболније.

Ја нисам човек компромиса када је реч о будућности и о ономе каква она треба да буде. Донели смо најтеже одлуке 2014. године и захваљујући тим, непопуларним мерама, данас здравствени радници, наши полицајци, војници, социјални радници, учитељи и наставници имају више од 20 одсто веће плате у реалном износу него пре смањења. Управо зато нећу да се додворавам било коме некаквим популистичким мерама, које би ми донеле једнократну популарност, а дугорочно разориле земљу. Такође, ни од кога никада нећу да тражим милост за оно што сам урадио.

Тежња за срећом

У Нишу смо, примера ради, отворили шест фабрика и нови Клинички центар, после деценија у којима су све фабрике у Нишу биле уништене и затворене.

И коме год да се то не свиђа, одлично, нека шета, нека се буни, али нека не очекује од мене да ћу престати да радим баш исто то што сам и радио – да отварам фабрике, јурим инвеститоре, запошљавам људе и борим се да ова земља буде још јача, боља и удобнија за живот.

И то је још једна нова тема у Србији, у којој су још само емоције старе.

Ова земља је ушла у фазу у којој више нема колективног страха од разних несрећа и у којој је све израженија потрага, тежња за срећом.

Уосталом, читав свет се, по Јувалу Нои Харарију и његовој култној књизи „Хомо Деус“, у овом веку баш тиме и бави.

А Србија више није отпадник ни из времена, ни из простора, а најмање из света, и тежња за срећом, заједничком, и појединачном, више није табу тема у њој.

Једино што сам ја у целој тој причи доследни следбеник оних Епикурових тврдњи по којима наћи срећу није ни најмање лак посао.

Управо супротно, за срећу има да се ради, и то много више него за било коју несрећу.

Она не пада с неба, него се гради, бори се за њу, ради се, производи, ствара.

На онај начин на који смо и почели. Уз тешке одлуке, уз бригу о заједничкој каси, уз инвестиције, путеве, болнице, фабрике и све мањи број незапослених људи.

Бивши режим

И уз још једну важну ствар. Без компромиса са онима који би да Србију врате у прошло време. Без икаквих уступака представницима бившег режима, јер су они део несреће коју смо ми живели, а они у њој уживали и богатили се. Просечна плата у њихово време је била, уз нарастајући јавни дуг, максималних 329 евра, док је данас 460 евра, минималац је био максималних 162 евра, данас је 230 евра. Додуше, тада су носиоци власти били много богатији. Неки од њих зарадили су и више од 500.000.000 евра током свог званичног мандата.

Без повлачења пред њима, без икаквих договора с таквим политичарима, и без трунке страха пред њиховим покушајима да се поново дочепају власти, која је за њих ништа друго него нова распродаја свега што у Србији вреди.

И не интересују ме њихове комбинације с неким људима из моје партије, појединим коалиционим партнерима који већ размишљају како би могли да буду језичак на ваги и опет промене страну. Нисам вас се уплашио, свих заједно, ни најмање. Све сам то знао од првог дана. Знао колико је тешко Србију и себе мењати, знао како и колико се успех у Србији не прашта и борићу се свим срцем и свом снагом, јер како је Пашић рекао, једина мера политике је мера успеха.

Нећу милост

Као што сам рекао, ја милост нећу.

Хоћу промене, чак и када постоји толики број оних који никакве промене неће, али хоће да им буде боље.

И омогућићу им и то. Шетаће ти лоши политичари у Србији, баш онако како не би могли ни у једној од свих оних земаља које данас изражавају своје симпатије за њихове шетње. Без полиције и без икакве репресије.

За више од тога мораћемо сви само више да радимо.

Зато што наша кућа, Србија, више никада неће бити оронула. Али ће бити промењена. И боља, и лепша, и чистија, и већа, по свему што праву величину и чини.

То је моја политика, и наравно да сам, али увек, спреман да проверим колика јој је права подршка, баш на оном месту на којем се свака политика и проверава. На бирачком месту.

Само је потребно да они који то желе управо то и затраже. И добиће прилику.

Па ако Србија прихвати да се врати на старо и одбије промене које смо понудили и на којима истрајавамо, први ћу да им честитам и остаћу у својој земљи и наставити борбу за пристојну и модерну Србију.

Имам само Србију, резервна отаџбина за мене не постоји. И спреман сам да платим сваку цену терора оних који га данас најављују, без страха и поносан на све што сам радио. Јер, на крају, Србија побеђује!

 

Александар Вучић

Loading...
loading...
Loading...