Слободанка Ракић Шефер, призната академска сликарка, похађала је Основну школу „Вук Караџић“ у Шапцу са Шабаном Шаулићем, а у разговору за „Ало!“ је открила непознате детаље из детињства краља народне музике.
Како каже, Шабана је упознала у петом разреду основне школе, када је певач понављао разред и био пребачен у њено одељење.
– Место у којем је Шабан живео зове се Мала. Његова кућа је била иза дворишта школе коју смо похађали и од школе га је делила велика ограда, коју није било могуће прескочити. Упознала сам га када сам дошла у пети разред. Иако је био две године старији од мене, припао је одељењу у којем сам ја била. Нисам сигурна да ли је понављао један или два разреда, али, ето, наше одељење је постало бројније када нам је дошао тај предивни дечак. Сећам се, волео је да проводи време у дворишту школе, поред вањског клозета, где је са два другара седео и свирао усну хармонику – прича Слободанка и присећа се како су Шабана прихватила деца и професори.
– Наш разредни старешина био је строг и дрзак, али Шабан није био пркосно, ни свадљиво дете. Том човеку је сметало што је он свирао усну хармонику, иако је Шабан то увек радио ван учионице. Шабан би сео на степениште и свирао, а где год би он ишао, ми бисмо га пратили. Међутим, то је сметало нашем разредном старешини, те је увек викао и тражио од неког ученика да га доведе. Нико од нас никада није хтео да послуша наставника, јер је Шабан био дете које никог није дирало, нити узнемиравало. На крају би разредни морао да зове домара да га доведе – каже она и открива да је Шабан био миран на часовима.
– Седео је у последњем реду и није имао никакве књиге. Гледао је шта ми радимо и мирно чекао да се часови заврше. Никада нисте могли да га видите да прави враголије, да је немиран и да не поштује наставника. Чак и када би га наставник грдио и кажњавао га, Шабан је смирено гледао у под, не желећи да одговори, ни да се одбрани на било који начин. Није се опирао, није истеривао правду и бранио се против силе коју је наставник показао према њему. Ни касније у животу није одустајао од скромности и једноставности, а верујем да му живот није био лак – наводи Слободанка, која је као дете волела да иде у махалу у којој је легендарни певач живео.
– Шабан је са мајком, оцем и сестрама живео у малој, трошној кући у махали. Често бих туда пролазила када би ме мајка послала на пијацу и, мада они нису волели да им непознати људи пролазе кроз крај, мене нису дирали. Сећам се да су ми цегери у рану јесен увек били пуни грожђа, а ја сам стајала код њих и све их нудила да се послуже. Никада ме нико није ударио или пљунуо, а то су, богами, умели да раде пролазницима. Пролазила сам бициклом као муња и са свим Ромима била у дивном односу. Волели су ме и због Шабанове рођаке Мериме, са којом сам седела у клупи и коју сам увек посећивала. Мерима је, за разлику од Шабана, била из богате породице и живела је у огромној кући. Њени родитељи су помагали Шабановој породици да се прехрани тако што су им давали да продају ситне ствари од пластике које су правили – каже сликарка и објашњава да Шаулић ни као дете није правио разлику између људи.
– Није ме зачудило што Шабан није сахрањен ни по муслиманским, ни по хришћанским обичајима. Од раног детињства је живео у махали, где су православни и муслимански Роми живели заједно. Функционисали су као једно и свако је свакога поштовао. Та два дечачића са којима је седео и свирао у школском дворишту била су православни Роми, а били су му као браћа. За разлику од већине легендарних уметника, Шабан је био једноставан, а тако је касније и градио каријеру. Полако и једноставно – прича Шабанова школска другарица, којој је највише жао што легендарни певач није сахрањен у родном Шапцу.
– Чим је Шабан преминуо, разговарала сам са многим пријатељима и познаницима из Шапца о томе где ће бити сахрањен. Сви смо се сложили да треба да почива тамо где је рођен. Ако бог одреди да се негде родиш, ту треба и да почиваш, како би целина живота и смрти добила свој смисао. Сматрам да је Шабан дубоку у себи желео да га сахране у родном месту и жао ми је што људи који се питају нешто у том граду нису имали довољно памети и били довољно енергични да затраже да буде сахрањен тамо. Заиста дубоко верујем да је то била и његова жеља – закључује Слободанка Ракић Шефер за „Ало!“.
Извор: Оливера Конатар/Ало
