Случај напада хрватских хулигана на ватерполисте „Црвене звезде“ у центру Сплита и даље је главна тема регионаних медија. Након овог догађаја су уследиле бројне реакције локалних званичника од којих се посебно издвојила она коју је упутио сплитски градски посланик Мартин Паук. Он је у својој изјави поручио да „сада Делије могу да причају какво је море у фебруару“
Хрватска радијска водитељка Нина Слишковић Голеш написала је текст као одговор Мартину Пауку, а који је привукао велику пажњу јавности како у Хрватској, тако и у Србији, преноси Рузрузмарин.цом.
Преносимо текст у целости.
– Замисли, доживела сам Београд у фебруару, а нисам на властитој кожи осетила каква је температура Дунава у то доба године. Очито је то ових дана једна прича из рубрике „веровали или не“. И то не да сам га доживела сама, доживело га је нас четворо гласних Далматинаца, које тешко да би по било чему могао сврстати у неприметну категорију људи. Још теже би нас било сместити међу људе који су се и по чему трудили бити „лоw профиле“ у туђој земљи, немојмо се лагати.
Замисли, нас четворо грлатих и гласних смо цело то путовање причали гласним хрватским језиком, или ако хоћеш још прецизније; далматинским нагласком којег из нас није претерано искоренило ни десет година загребачког живота, а камоли пар дана путовања у Београд. Смејали смо се тих дана још гласније него што смо причали. Где год смо се појавили наш пријатељ Бојан је расуо сав свој музички талент пред непознате људе певајући пуним гласом и још пунијим срцем каквог Оливера, Мишу или клапе. Драгојевића, да се разумемо.
Замисли, неокрзнути, нетакнути и без кривог погледа смо преживели чак неколико дана Београда, са видљивим обележјима одакле смо и чији смо, ни чути нас ниси требао, сигурно си могао приметити наш црвени аутомобил са сплитским регистарским таблицама како провоцира улицама Београда. Данима смо се ми тако возикали, а да нисмо прибегли оној традицији вешања грба фудбалског клуба града у који си дошао о ретровизор, или постављање шала са симболима тог истог клуба под задњу шофершајбну.
Неоптерећени мржњом и идејом да би наш ауто икоме могао да смета паркирали смо где смо стигли и кад смо стигли, па се на крају вратили кући са истим аутом са каквим смо од куће и кренули. А да будем баш максимално искрена, чини ми се да су и по београдским улицама баш захваљујући тим таблицама имали мало више разумевања за наша брљања у саобраћају и погрешне траке.
Замисли, нас четворо грлатих и гласних Далматинаца у Београду не да нисмо пливали Дунавом у фебруару, него су Београђани са нама по улицама и ресторанима у глас певали, наше песме, ако баш инсистираш на овој наше и ваше строгој и јасној подели.
Не да се нисмо нагутали воде из Дунава у фебруару него су нас Београђани одушевљено частили и наздрављали с нама. Не да нисмо окусили сав спектар мржње коју људско биће може произвести ни из чега, већ смо се наслушали разгаљених прича и причица, успомена на нека очигледно лепша времена, слушали смо о љубави и из очију им читали носталгију, препознавали смо се по срцима, а не по обележјима, језицима и географским ширинама. Рушили смо емоцијама географске границе.
И зато ми немој ни покушати да продаш причу о томе како светом треба ходати у страху и јефтиним камуфлажама скривати ко си. Поготово ми немој налазити оправдања за мржњу и насиље, јер кренемо ли ити један корак тим путем, бојим се да ће више тешко бити поставити икакве границе. Будала има свугде, без обзира на координате и националне припадности, оправдања за насиље не би требало бити нигде.
Немој ми мерити свет који је и мој својим двоструким мерилима. Немој ме уверавати како је седење на кафи на сплитској Риви у тренерци са грбом клуба за који играш провокација, а да је ходање светом, Европом или ако баш хоћеш нешто свежију успомену – Русијом, у коцкицама од главе до пете, питање здравог спортског духа.
Немој ми од спорта стварати прву црту бојишта. Немој ми продавати насиље под „такав менталитет“ кринке. На крају, немој ми слати у свет поруку о мом граду чије су ме улице одгајиле и послале даље у тај исти свет, као о граду задојеном мржњом, кад је он толико више од тога.
Не тражим да заузмеш праву страну историје, разума или љубави ако баш хоћеш, не могу очекивати да смо сви на тој истој страни, али могу ставити свој потпис под изјаву како је Сплит много више од мржње која се разлила по Риви, и свега што смо чули и видели након тога. Па ево, стављам га.
Мој Сплит је много више од ове мрзитељске разгледнице послате у свет. Надам се да ћете имати прилику искусити то – написала је она.
Да подсетимо, током викенда ватерполисти „Црвене звезде“ су нападнути у центру Сплита од стране хулигана, што је узнемирило јавност у Србији и целом региону.
Извор: Информер.рс/Телеграф.рс
