Бивши грузијски председник Михаил Сакашвили изнео је, у чланку који је недавно објавио Форин полиси, тврдњу да је „највероватнија мета Русије у блиској будућности или Финска или Шведска“, а Јури Раитасало, професор ратних студија финског Универзитета за националну безбедност, у истом том америчком магазину сада тврди да Сакашвили није у праву.
Раитасало оцењује да, иако је Грузија остала без дела територије 2008. године када је Сакашвили био председник, то не значи да ће Русија ускоро помислити да нападне Финску или Шведску.
„На крају крајева ни највећи медвед не би појео бодљикаво прасе“, навео је Раитасало.
Наиме, Сакашвили навео да, нападом на земљу која није чланица НАТО, руски председник Владимир Путин не ризикује пропорционални одговор у складу са чланом 5. Севрноатлантског споразума.
„Циљањем на неку европску земљу, он може да очекује да ће имати користи од јавног одобравања код куће и од бирача који очајнички желе победу“, рекао је Сакашвили.
Раитасало за Форин полиси наводи да је, на срећу по Финску и Шведску, Сакашвилијев аргумент пре заснован на надувавању претње, „хајпа“ око Русије и лошој анализи, него на реалистичном разумевању међународних односа у северној Европи данас.
„Прво, започињање рата је увек потенцијални пут за будућу катастрофу. Гледајући трошкове руских упада на Кримско полуострво и источну Украјину од 2014. године, јасно је да су веома високи – и да и даље расту. Данас се Русија суочава са све јачим економским санкцијама и политичком изолацијом. Ако ништа друго, успех Русије у Украјини био је „пирова победа“, каже фински професор.
Друго, иако су односи Русије и Запада затегнути, постоји доста свакодневне сарадње. Такво стање ствари одражава чињеницу да западне државе – или Европа у целини – не могу бити сигурне без неке врсте дугорочног дипломатског разумевања с Русијом. Обе стране то препознају. Недавно је дипломатија потцењена, али то не значи да треба да се престане с њом.
Раитасало наводи да је Финска једна од ретких европских земаља која је ангажовала Русију на највишем политичком нивоу како би смањила напетост.
Чекање да Русија капитулира пред све већим економским санкцијама или очекивање да ће се она мирно распасти кроз процес унутрашњих превирања, била би грешка. И Русија и Запад имају интерес да реше текућу кризу без прибегавања оружју.
По њему, Финска и Шведска озбиљно схватају посвећеност одбрани сопствених територија.
„А у случају Финске, територијална одбрана од спољне агресије је разлог постојања Финских одбрамбених снага од како је земља добила независност пре више од 100 година“, истиче Раитасало.
Он тврди да се то није променило ни након окончања Хладног рата, иако су 90-их година многе европске државе редефинисале свој приступ војној одбрани. Многе европске војске су се свеле на малу добровољну снагу, која је опремљена за учествовање у мултинационалним операцијама уз мањи допринос. Структуре дивизија и бригада су укинуте. Количина оружја попут дугометних ракета, система противваздушне одбране, борбених тенкова драстично је смањена. Укратко, западне војске, нарочито у Европи, смањене су.
Раитасало наводи да је изузетак Финска која никад није смањила своју војну снагу и оцењује да јој данас то иде у корист. У пољу одбране нема брзог лека. Изгубљена војна спсообност се не може брзо заменити.
„Превише европских држава су се превише ослањале на САД да би спречиле спољну војну агресију – и ако је потребно, да би одбраниле своју националну територију и територију НАТО савеза“, каже Раитасало.
Он наводи да је и Шведска, иако је и она остала без великог дела оружја крајем Хладног рата, сачувала значајне способности за ратовање на мору и у ваздуху. Након 2014. године Шведска је решила да посвети већу пажњу одбрани своје територије и набавци наоружања.
Осим тога, Финска и Шведска често учествују у заједничким војним вежбама.
„У ствари, Финска и Шведска још су и прошириле своје агенде сарадње у области одбране – међусобно – и с другима. Сједињене Државе су важан актер у овом погледу, као и НАТО. Међутим, сарадња у области одбране не може да замени довољне националне војне способности. То је логика иза члана 3 Северноатлантског уговора. То се односи на Финску и Шведску као и на било коју другу земљу – било да је то дрћава чланица НАТО-а или не“, закључује Раитасало.
Извор: Курир.рс/ Тањуг
