Издвајамо Православље

ОВО ЈЕ ГРЕХ НАД ГРЕХОВИМА: Кад помислиш да си много добар ево у ком духовном стању се налазиш.. (ВИДЕО)

Фото: Pixabay.com

Данас, више него икада, је неопходно подсећати људе да се извор зла налази у духовном свету непомјаника. Духовност није само чистота и добар морал. У најскривенијем делу духа налазе се две супротне стране, а то су светла и мрачна.

О томе је писао Руски Теолог Василије Зенковски (Проблеми Просвете у Светлу Хришћанске Антропологије, Париз 1934, страна 110). Овај дуализам када говоримо о духу, није увек лако препознатљив онима који нису у потпуности упознати са духовним животом, већ још увек брину о спољашњем плитком животу.

Али, како напредујете у духовном животу и како бивате ослобођени од спољашњег живота, то више искушења и духовних грешака има у вама. Са већим духовним висинама, наше добре намере се мешају са лошим намерама.

У већини случајева то зло које се налази при врху исплива на површину. Са победама над стандардним телесним греховима, бивамо искушавани да себе хвалимо и сматрамо да смо много постигли.

Што више дајемо похвалу својим моћима то се више удаљавамо од Бога. Ако је савршенство у самоконтроли и одбацивању телесних грехова онда би многи филозофи, па чак и атеисти били спасени, јер би то значило да се спасење може стећи без Божије помоћи. Чак, иако неко успе да сузбије страсти, заштита од духовног зла је немогућа без Бога, јер без Бога ми ништа не можемо.

Светла страна духовности је понизност пред Богом, а мрачна страна су гордост и одбацивање Бога. Тако да је савим јасно док не прихватимо Бога и док не клекнемо пред Богом и Његовим величанством и молимо за Његову помоћ, светла страна у нама не може да победи тамну страну.

Што више понизности пред Богом то мање гордости у нама и тада светла страна духовности избацује напоље тамну. Савршена понизност значи апсолутно прихватање Бога, то је убеђење да шта год да постигнемо је постигнуто уз Божију помоћ. Такође значи апсолутно одбацивање гордости и убеђења да смо бољи од других и одбацивање убеђења да нам није потребна Божија помоћ и помоћ људи да нешто постигнемо.

Гордост значи одбацивање Бога и људи и потпуна победа тамне стране над светлом унутар човека.

Понизност је најпродуктивнија врлина која доноси највише духовних плодова светлој страни духовности и моралној лепоти. Понизношћу се стиче љубав према Богу и људима, а избацују се из нас велики непријатеље љубави, гордост и мржња.

Понизност и осећања која она доноси нас подижу у сферу тајне покајања. Тада долази до величанствене победе над нашом гордошћу. Али све то захтева велику жртву, јер да би нанели коначни ударац нашој гордости потребно је проћи кроз болну и страшну “операцију” након које наше ја више не постоји и након које је стари мртви човек из нас избачен.

Битност покајања је веома велика, јер тада долази до промене у нашем размишљању и духовном стању и јер тада долази до смрти гордости, а до почетка живота чија је основа понизност.

Технички, сагледавање спољашњих грехова и признавање истих нема битност само по себи, већ онда када дође до покајања и промене у нама која потреса наше цело биће. Тако да је покајање потребно и онима који чине спољашње грехове, али и онима који сматрају себе духовним и који не виде своје пређашње грехове.

Баш у тим људима је гордост прогутала понизност па је њима потребан још већи потрес њиховог бића. Онима који себе сматрају интелектуалцима је такође потребно покајање као сваком другом човеку, јер је духовно зло више унутра у човеку него ван човека.

Црква нам дозвољава да приступимо новом добу света, односно животу по Васкрсењу, само након победе светле стране духовности.

 

Извор: Манастир Лепавина

Loading...
Loading...