Издвајамо Србија

НАЈПОТРЕСНИЈА ПРИЧА ИЗ ЖИВОТА МИШЕ ЈАНКЕТИЋА: Продао је сестру Јеврејки за пар ципела и то себи НИЈЕ ОПРОСТИО

Никада није желео да се сећа ових година…

Миша Јанкетић преминуо је јуче, само девет дана пред свој 81. рођендан, а себи никада није опростио овај догађај.

Негде почетком 1947. године пред основном школом у Шаховићима, данашњем Томашеву, зауставио се војни џип. Човек који је изашао из возила за тренутак је посматрао узаврелу гомилу ђака која је истрачала у двориште на велики одмор, а онда се запутио ка Михаилу Јанкетићу, тада ђаку трећег разреда, који је деловао некако зрелије од остале деце и стајао мало по страни.

Фото: Јутјуб

– Јеси ли ти Циле? – упитао је збуњеног дечака, очигледно зачуђеног ко је незнанац који зна његов надимак од најранијег детињства.

– Имаш ли ти сестру? – питао је човек даље не чекајући да дечак макар климне главом и потврди да је он Циле.

– Немам – прибрао се дечак у неко доба.

– Никад је ниси ни имао – упоран је био непознати.

– Имао сам, али је више немам – одговорио је малишан све слободније и отреситије. Погледајте ОВДЕ шта је колега открио о Мишиним последњим данима!

– А како се звала твоја сестра?

– Милена! – прозборио дечак тихо, дрхтавим гласом.

Незнанац га загрли и помилова…

Ово је почетак једне од невеселих епизода из живота славног глумца, барда српског и црногорског, односно југословенског глумишта, Михаила – Мише Јанкетића, који је имао само пет и по година када су му злогласни четнички џелати Божо Бјелица и поп Милорад Вукојичић, звани Маца, у априлу 1944. године у Пљевљима убили мајку Милицу и у изнајмљеној собици га оставили на милост и немилост судбине са две године млађом сестром Миленом.

– Моја сестра и ја смо после остали у Пљевљима код породице Ђенисијевић код које је моја мајка била изнајмила собу. Ту у комшилуку је живео трговац, мађарски Јеврејин, са женом. Била такође Јеврејка. Заборавио сам им, нажалост, имена, али знам да је некако у то време он умро и да је она потом одлучила да бежи из Пљеваља. Све је распродала будзашто и почела да вреба прилику за бекство. Успут је мене стално убеђивала да допустим да поведе са собом и моју Милену. Нисам жив дао, памтио сам шта ми је мајка рекла и какав ми је аманет оставила кад је кренула из куће у смрт, да морам да чувам и пазим сестрицу – присећао се Миша.

– Јеврејка није одустајала и упорно је покушавала да ме одобровољи да пристанем. Једног дана ми донесе пар финих жутих ципела. И данас их памтим као да је то јуче било. Кожне, дубоке, са тврдим ђоном, до пола се шнирале везицама, а онда копчама… Тешко је то сада и описати и дочарати, шта су такве ципеле у то време значиле за мене скоро босоногог. Заслепљен том лепотом и преокупиран ципелама, нисам готово ни приметио кад је Јеврејка отишла и повела моју Милену. Схватио сам тек после да сам ја, уствари, продао сестру за те жуте ципеле, али је тада било прекасно – испричао је емотивно велики глумац.

Шта се догодило и како је било касније дознао је Миливоја Милићевића, месара из Вишеграда, који је 1947. године бануо и нашао Мишу пред школом у Шаховићима.

– Пошли смо одатле код моје добре и племените стрине Иве, код које сам тада живео и он нам је све испричао. Јеврејка се с мојом сестром негде укрцала у некакав злосрећни воз и некако стигла до Добруна код Вишеграда, али их ту мокрогорски четници скинули с воза и њу одмах заклали чим су јој нашли неколико дуката сакривених у дуплом дну од кофера. Кад су кренули да убију и моју сестру, притрчи једна девојка, ту из Добруна била, и отме им је из руку: “Немојте, не дам да убијете ово дете грешно, но ми га дајте, имам брата у Вишеграду који нема деце, њему ћу да га дарујем – испричао је Јанкетић шта се дешавало.

– Била је то сестра Миливоја Милићевића, која је моју Милену, престрављену и шугаву, после заиста довела и предала брату, али она није умела да каже ни ко је ни одакле је, само је упорно понављала да има брата Цила. Погледајте ОВДЕ где ће и када бити сахрањен Јанкетић!

– Једнога дана те 1947, мало пре него што је дошао у Шаховиће, Миливоје Милићевић се враћао возом из неке трговине од Прибоја, Рудог, одакле ли, имао пун вагон стоке за месару. У купеу, у којем је седео, нашла се и нека жена из Пљеваља. Путовала возом у Београд код сина. У неко доба почела да прича о рату и неким догађајима из тог мучног и несрећног времена и та Пљевљакиња испричала како су њену пријатељицу и школску другарицу Милицу Дајовић Јанкетић заклали четници, да јој се ништа не зна ни за мужа Радомира, који је одведен некуд у заробљеништво, да су имали и троје деце, да је једно мушко умрло уз рат, друго се негде злопати од немила до недрага, а трећем, ћеркици несрећној, не зна се ни гроба ни мрамора.

– Док је рат трајао одвела ју је некуд нека жена из Пљеваља и ту јој се изгубио сваки траг… Миливоје јој онда ту исприча да има и да подиже једно туђе женско дете, каже и како му је дошло у кућу, и да по свему сумња да је дете однекуд из Црне Горе. Зна да каже само да има брата Цила, да за млеко каже да је вареника, а за мердевине стубе, и све збори ијекавски…

Та жена гракне: па то је сигурно Милена Миличина!

– Милићевић се одмах потом мало распитао и запутио у Шаховиће да тражи мене. Он је мојој стрини тада испричао и како је неки зликовац, из злогласне Ханџар дивизије, Врана се презивао и био је, како ми се чини, из неког места ту између Пљеваља и Рудог, кога су ухватили озновци, изјавио на суду да он није учествовао ни у каквим злочинима према православном живљу, већ да су њему четници отели ћерку Хајрију Врану и да је дознао да се налази у Вишеграду код месара Миливоја Милићевића. Зато мора и мене повести у Вишеград како би на суду доказао да Врана лаже…

– Поведе мене Милићевић у Вишеград и састави коначно са сестром. Сашије ту и њој и мени фина оделца од неке енглеске униформе, личили смо једно на друго као близанци, и онда нас једног дана одведе на суд да демантује причу и лажи тога Вране. Судија је истог часа кад нас је видео једно поред другог прекинуо суђење, јер је све било толико очигледно…

– Моја сестра сада живи у Новом Саду. Има фину породицу и потомство, али, нисмо, нажалост, више тако често скупа. А док смо били, па кад бих је ја нешто наљутио, она би ме изгрдила, изгрдила и на крају кад више не зна шта би ми још рекла, каже:

– Можда ја, заиста и нисам твоја сестра, можда сам ја стварно Хајрија Врана.

– А ја се никад нисам љутио на њу јер ме до данас гризе савест како сам је “продао” за оне жуте ципелице – испричао је с грчом у гласу славни глумац.

 

Извор: dan.co.me/Р.Ј.

Loading...
Loading...