Дошли Хрват фратар, Србин парох, а с њима и бошњачки хоџа, сва тројица Босанци, у кафић у Војнићу недалеко од Карловца, сели за сто и наручили каву, кафу и кахву. Не испише их ни до пола, а постадоше нераздвојни пријатељи.
Војнић је формиран као одбрамбени град у време напада Турака. У својим навалама Турци су ове крајеве пустошили готово два века, Хрвати су побегли у Крањску и Штајерску, односно данашњу Аустрију, а ту ничију земљу су почели да насељавају и Срби.
Данас у овој општини подно Петрове горе живи нешто мање од 5.000 људи, сваки други је Србин, нешто мање је Хрвата, а најмање Бошњака. Градоначелник долази из редова ХДЗ, али у већу сви народи имају своје представнике. О суживоту се овде и не говори превише, када он у пракси функционише вероватно боље него игде другде.
Причу о овом кордунском делу Хрватске казују три помало необична човека, имам, фратар и поп. Адмир Мухић, Иво Бошњак и Жељко Видаковић. Представници су својих народа, својих религија и добри су пријатељи, које је животна судбина спојила баш овде, како кажу у „центру света“.
„Вера спаја кроз лепе ствари, али и кроз проблеме које пролазимо сви. Мало је рећи да су међуверски односи коректни, јер су они још и бољи. А што се нас тројице тиче, ту не треба трошити речи“, слаже се тројац.
„Ма ми смо се кликнули на прву. Менталитет Хрвата, Бошњака, па и Срба с ових подручја је врло сличан“, додаје хоџа Мухић.
„Сва тројица смо рођени у Босни, млађи смо људи, неоптерећени прошлошћу, немамо кочница, одрасли смо у мултиетничким срединама, али и без обзира на све то, опет се на крају све своди на једну ствар: или јеси човек, или ниси човек, нема то баш пуно везе са националношћу“, наглашава фратар Иво.
Има, дакако и ствари око којих се не слажу. Тако рецимо ожењени ефендија и парох фратра који је, дакако, у целибату, када причају о плусевима и минусевима женидбе теше га да се не брине, јер није он у минусу већ су њих двојица, јер ствар треба сагледати целовито, а не само с једне стране, пише Јутарњи лист.
„Ех, да ли је предност или недостатак, не знам ни сам шта бих ти рекао. Кажу ми они – благо теби, немаш жене, па не полажеш никоме рачуне, а ја њима кажем, да немате жена, кукали би ви!“, кроз смех прича фратар Иво.
Први су пријатељство склопили ефендија и парох, јер су најдуже ту.
“ Ја сам Жељка посетио за један Ускрс, пожелео сам да му честитам из колегијалних разлога, а исто тако сам знао да одем на поноћну мису у католичку цркву када је жупу водио фратар Томо. Хтео сам да изазовем позитиван ефект.
Slika meseca maja!
Fra Ivo Bošnjak
Hodža Admir Muhić
Paroh Željko Vidaković
To je to! pic.twitter.com/BsaXWV6Nl6— Ivan Krstić Krcko (@krckoLE) May 7, 2018
Помислио сам, када дете види да хоџа, фратар и поп заједно седе, рећи ће кући: мама, тата, деда, видео сам их да седе заједно. Онда су родитељи дужни да му кажу: и он је човек, иако није “наш”!
Поздрави га напљу, помози му, насмеши му се у пролазу, устани му у аутобусу. Нека ова наша заједничка слика буде таква порука која ће отићи у свет“, каже имам Мухић, додајући да је на њима да буду портпароли људима.
“ Ако је човек на рубу и у сиромаштву, он је на прагу да изгуби веру у Бога, значи, ми смо ти који им морамо помагати, и духовно и социјално и материјално, да се с њима радујемо и тугујемо. Ако буду морали да одемо сви, ја ћу бити задњи који ће отићи“, каже хоџа.
Има онај виц!
Дошао Загрепчанин у Сарајево, ушао у кафић и наручио:
– Просим вас једну каву!
– Нема – каже конобар.
– Није Хрват, можда је Србин, мисли си Загрепчанин, па каже:
– Молићу једну кафу!
– Нема – опет ће конобар. Гост је сада сигуран да је конобар Бошњак, па испали:
– Молим вас кахву!
– Ма нема, ба, воде, ђе’с навро? – одбруси му конобар
„Има овде великих социјалних проблема, видим да има кућа без воде, па мајка носи купати децу на реку или поток. То је срамота, и то сам рекао начелнику опшине – каже фратар Иво, слажући се са својим колегама да више бриге треба посветити младим људима, јер превише их одлази трбухом за крухом.
Извор: Курир.рс/Јутарњи.хр