Сећам се 2012, првог састанка с новим министром одбране и његовог израза на лицу када смо разматрали којој војној сили да препустимо контролу ваздушног простора, јер више не можемо да дигнемо авијацију, а некада смо били четврти у Европи. Од тог времена до мог одласка велики је посао обављен.
Да ли је могуће да је тада стање у војсци било толико лоше?
– Држава је тада била пред банкротом, а војска пред наређењем да иде кући на казан. Бројно стање – око 30.000, а плата ни за њих. Продали смо силну опрему, милионе комада муниције свих калибара, противтенковске топове, стотине хиљада пушака, хаубице, хиљаде преносних ПВО система… Тенкове смо истопили у железари, а у државном фонду, где је требало да се сливају та средства за такву реформу војске, новца није било. На првим састанцима са новим министром смо предочили решење да у армију враћамо коришћена средства док се нова не набаве. Тако је заустављено пропадање…
Има ли нечега што нисте урадили а хтели сте да урадите?
– Враћам се на ваше запажање да сам био спокојан када сам одлазио. Знам тачно како ће Војска Србије изгледати за пет година и знам да ће српски пешадинац или артиљерац бити опремљен као и онај, рецимо, у Немачкој. Било је једно обраћање председника из наше касарне у Панчеву и ту је све речено. Неко ће ми можда замерити због ових речи, али ништа то не би било тако да Александар Вучић није прво био министар, па премијер, па сад председник. Цео живот се водим принципом „Криво седи, а право говори“. Не бисмо ми данас говорили о борби на Косову и о Кошарама и Паштрику да није њега. Причали бисмо ко зна о чему. Не би данас официр пред светом и пред породицом опет ишао у униформи поносан што је одабрао тај позив.
Извор: Ало.рс/ Новости.рс
