Господо, где се сада тачно налазимо – питао је руски генерал Виктор Заварзин своје домаћине у приштинском хотелу „Гранд“ сат времена после поноћи 12. јуна 1999.
– Господине генерале, ви сте у Приштини, главном граду српске покрајине Косово – одговорио сам.
– Значи морам назад, тачка мог марша је граница на Мердару – гледао је Рус неколико секунди своју војну секцију, да би подигао главу када се чуло:
– Ако се сада вратите, пола ових Срба који су вас дочекали у Приштини кренуће за вама!
Овако се разговора са командантом руских „десантњика“ сећа српски генерал Мирко Старчевић, који је колону из Угљевика допратио са улаза на КиМ, и додаје:
– Не знам ко је рекао Русу ову кључну реченицу.
Разговори са Русима око њиховог размештања су вођени док су њихови моћни транспортери још брундали поред самог хотела. Народ се веселио, било је пијаних који су пуцали у ваздух, а генерал Заварзин је био затечен. Уз Руса су те ноћи седели генерал Љубиша Стојимировић, Милан Ђаковић, генерали из МУП…, пишу Вечерње новости.
Наш саговорник памти како је Заварзин тада тражио телефон и позвао свог војног аташеа у Београду. Затим је позвао други и број у Москви.
– Нисам у позицији да доносим такве одлуке – саопштио му је генерал Леонид Ивашов, саветујући га да одмах позове главнокомандујућег маршала Алексејева.
Тај разговор је текао овако:
– Господине генерале, ко гарантује да на наше војнике на Косову неће бити отворена ватра?
Сателитски телефон је тада прешао у руке Љубише Стојимировића, начелника штаба Треће армије:
– Гарантујем својим животом и официрском чашћу да се нико неће усудити да пуца. Ја ћу ићи на челу ваше колоне, а 15. оклопна бригада моје армије стављена је у службу ваше безбедности.
Из Москве се тада чуло:
– Ну, давај!
Генерал Љубиша Стојимировић више није у животу. Мирко Страчевић и генерал Младен Ћирковић помињу га са неизмерним поштовањем.
– Моја 15. оклопна била је спремна за прихват руског конвоја и био сам сигуран да се нико неће усудити да покуша провокацију, иако је НАТО већ ступио на наше тло. Шиптарски терористи ни за време рата нису били проблем, а моја 83 тенка плус 82 транспортера испоставило се, била су довољна гаранција да Руси изврше задатак – сведочи Ћирковић.
Генерал Младен Ћирковић даље приповеда како је његова јединица успешно извршила постављени задатак. Руси су запосели аеродром Слатина и путеве у близини, а исте ноћи уследио је сусрет руских десантњика са колоном британског генерала Мајкла Џексона, за који ће се испоставити да је могао да прерасте у трећи светски рат.
– Ја тога тада нисам био свестан, мада сам чуо да су се Руси и Енглези „покошкали“ тог јутра – наставља Ћирковић.
– Следећег дана са својим „пухом“ кренуо сам ка батаљону на аеродрому да би ме на прилазу Слатини сачекао надреални призор. Руси и Енглези, једни преко пута других на путу, са откоченим оружјем. Гледам, они се стварно нишане, и тако се нађох пред њиховом импровизованом рампом.
Бивши командант 15. оклопне се сећа да је изашао из возила када су обе стране упериле оружје у њега. Како каже, није веровао својим очима.
– Момци, ја командујем са 30 тенкова и 20 транспортера овде са друге стране жице. Ако сад наредим, збрисаће вас – био је љут Ћирковић, док су се „ривали“ згледали и без јављања својим командама кренули су да уклањају рампу.
Медаља Руски марш искована је у Москви одмах по доласку Путина на власт. Направљено је 300 златних обележја и она су додељена десантњикима, учесницима прве руске акције од 1992. која је била мимо воље тада свемоћног НАТО савеза. Марш на Слатину је према руским званичницима значио крај периода јељциновске сервилности према Западу.
План да Руси уђу на Косово скован је у Београду 11. јуна а командант Треће армије Небојша Павковић одредио је да буду стационарани на Слатини. Председник СРЈ Слободан Милошевић се сложио, а у својој књизи Павковић овако преноси дијалог са њим:
– Генерале, предузмите све што треба да Руси стигну у Приштину до поноћи, то је наређење. Не треба да вам говорим од коликог је значаја да дођу на КиМ пре осталих… Слатина је одлична идеја, јер са те позције могу да контролишу не само аеродром, већ и Приштину са околином. Урадите то по сваку цену…
Извор: Курир.рс/Новости/Драган Вујичић
