Алармантни подаци о угрожености глобалне популације због немогућности приступа извориштима воде говоре да ће се ратови у будућности можда водити због ње.
Планети прети тешка жеђ. Србија ће бити оаза. Ратови ће се водити управо због воде.
Жеђ мучи четвртину човечанства које настањује 17 земаља, док се 44 државе, где живи чак трећина људи на планети, убрзано суочава са „вечном сушом“. Међу невеселим подацима на које упозорава Светски институт за природна изворишта, Србија се нашла у ексклузивној групи срећних земаља које обилују водним богатством, око кога би се, међутим, како упозоравају аналитичари, ускоро могло више ратовати него због нафте.
Светски институт истиче да су се, због повећане тражње, водни капацитети двоструко смањили од шездесетих година прошлог века, и тај тренд се наставља. Раст глобалног становништва, социоекономски развој и све већа урбанизација појачавају тражњу за водом, док, с друге стране, климатске промене и падавине и потрошњу чине све ћудљивијим. Све је више земаља где се водни ресурси готово изједначавају са потрошњом, што доводи у опасност не само људе, човекову околину и индустрију, већ све изгледнијим чини и – ратове за воду.
Чак 12 од 17 најугроженијих земаља налази се на Блиском истоку и на северу Африке. Најугроженији су Катар, Израел, Либан, Иран, Јордан, Либија, Кувајт, Саудијска Арабија, Еритреја, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Индија, Пакистан, Туркменистан, Оман, Боцвана и, као једина европска држава – Сан Марино. Воде је у овим земљама мало, па годишња потрошња водних извора износи 80 процената. Ове државе суочавају се и са великим економским губицима, који се до 2050. године пројектују до чак 14 одсто бруто друштвеног производа.
Прошле године је Национални институт за трансформацију Индије саопштио да земљу погађа највећа криза у вези са водом у историји, због чега су милиони живота у опасности. Индија је 13. на листи најугрожнијих због недостатка воде.
Но, нису у много бољем положају ни земље које „повлаче“ 40 одсто расположивих вода годишње, од којих зависи трећина човечанства. Међу њима су Кипар, Турска, Белгија, Андора, Грчка, Шпанија, Португалија и Италија. Из нашег окружења најугрожнија је Албанија, док остале земље региона нису „на сувом“.
И у земљама које су, генерално, солидно снабдевене водама, постоје, међутим, области које су угрожене. Тако област у Јужној Африци у којој се налази Кејптаун или Нови Мексико у САД спадају у подручја којима опасно прети недостатак воде. С друге стране, државе које се суочавају са великом сушом, као што је Саудијска Арабија, много полажу на „рециклажу“ воде или унапређење у области пољопровреде.
Трговина водом се убраја у највеће трговачке шеме у свету. А бивши потпредседник Светске банке Исмаил Серагелдин предвидео је још 1995. године да ће се ратови у овом веку водити највише због воде. То се засад, срећом, није догодило, али недостатак течности без које нема живота већ узима данак многима на планети.
Данас више од две милијарде људи нема приступ чистој пијаћој води, док скоро дупло више њих, 4,2 милијарде, нема приступ санитарним уређајима. Другим речима, свака трећа особа на свету не пије чисту воду, док половина човечанства нема санитарне просторије. Последице тога су катастрофалне. Скоро 300.000 деце до пет година умире годишње од дехидрираности и болести повезаних са дијарејом. То значи да 800 деце изгуби живот сваког дана.
– Све већа вредност воде као стратешког средства могла би да има директни утицај на националну безбедност и доведе до тога да за многе земље она постане црвена линија коју ће тежити да заштите – примећује Арон Салзберг, доскорашњи функционер задужен за прекограничне воде америчког Стејт департмента.
СРБИЈА УСТУПИЛА 80 ОДСТО ИЗВОРИШТА
У нашој земљи се од укупног броја изворишта здраве и питке воде, којих је око 400, експлоатише свега 20 одсто. Истовремено, постоји и 286 различитих типова минералних, термалних и термоминералних вода. Зато је комисија Уједињених нација Србију уврстила међу првих 50 земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде.
Стране компаније код нас управљају над више од 80 одсто изворишта. По закону не могу да буду власници, али су међународне компаније добиле право да експлоатишу многе наше изворе, и то на најмање 15 година.
Извор: Ало
