Србија

ЛОШИ ДАНИ ЗА СРБЕ: Албанска узурпаторска власт на Косову спрема нови погром, али на далеко перфиднији начин од оног 2004. године!

У Штрпцу са Србима и Албанцима који желе да заштите реке Брезовице од насилног отимања за рачун профита од мини-хидроелектрана. Багери ваљају огромно, сиво камење из корита реке Беревке. Извлаче га из њене дубине. Пресецају јој ток.

Из минута у минут, настаје бедем. А река се бори, као човек жив, суочен с последњим тренуцима. Последњим дахом. Она, чини се, у делићима секунде, тражи нови пут, док је машине гуше товарима блата и новог камења. После су стигле нове машине и теретњак с контејнером за раднике, који тек треба да дођу…

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Тако почиње кроћење једне од најлепших и најчистијих река Брезовице, која извире на 2.200 метара надморске висине, за рачун мини-хидроцентрала, ко зна чијег ловца у овој бисерној води.

– Удружили су се лопови, а лопови немају ни веру ни нацију – каже Албанац док очајнички покушава да добије одговор на питање да ли је могуће да ће радови на пресецању ове реке бити настављени. Ово је безумље и неописиво лудило без мере. Само драги Бог, можда, може да каже – доста!

– Нама је речено да радимо, а управо је јављено да из Призрена треба да стигне екипа из Завода за заштиту националног парка. Док они не стигну, радићемо – усиљеном љубазношћу одговарају радници.

Лево је хотел „Молика“. Албанци дотерали коње, а време је бербе боровница и дивљих купина. Мирују жичаре. Десно је пут до предајника за мобилну мрежу. Одавде се види цела Сиринићка жупа. И виде се сва њена села. Штрпце је центар Жупе у коме се живот, после погрома 1999, зауставио за више од 10.000 људи. Остали су и опстали, када су сви из Метохије овуда одлазили даље. Штрпце је остало свих ових несрећних година. Гаји наду и у дане који долазе, у подножју Брезовице, не слутећи да ће се, данас, после две деценије, суочити са судбином коју доживљава риба на сувом.

– Најздравија и најчистија изворишта нам пресецају – каже Албанац из Доње Битиње, једног од села Жупе. – Ко нам их пресеца? Бога драгог питај који су се усудили да нас овако, беспризорно, уништавају? Срби су угроженији, јер је њихова судбина везана за ове њиве, воћњаке, малињаке… Шта су урадили несрећници? Уводе нам речне токове у цеви, праве хидроелектране. У овим протестима смо уједињени, и Срби и ми. А какав је резултат? Такав да шут са рогатим није никада имао шансу. Сада су ту велике паре у игри. Зато је наша побуна заустављена. Нико не каже: ето, када су се и Срби и Албанци ујединили, треба да се помогне. Не! Али ми не одустајемо. Ваљда ће доћи нека нова власт, а ако буде нормална, разрушиће и ове цеви и пустиће воду, да живи и флора и фауна ове наше Брезовице.

Реке Брезовице, хладне и бисерно бистре, и у овим најврелијим данима освежавају и напајају имања у подножју. Малињаке, житна поља, воћњаке, повртњаке, пчелињаке… И Срба и Албанаца. Препознали су, и једни и други, да им је вода живот. Зато су се и удружили у протесту против изградње мини-хидроелектрана и поднели велику жртву коју им нико не признаје и на коју се нико не осврће.

– Помоћи ниоткуда – кажу нам, опрезни да буду именовани, јер неки од њих већ имају озбиљног искуства са полицијом.

Албанци позивају Приштину да реши проблем. Срби, Београд. Али сви, без изузетка, позивају и прозивају локалну самоуправу. Наводе да иза свега стоје лако поткупљиви и људи без образа и достојанства, који олако прелазе преко овог, за опстанак људи, горућег проблема.

Нама ће узети живот уколико нам узму воду на начин како је узимају. Без извора пијаће воде, за Србе је ово увод у нови егзодус – каже Иван Милосављевић. – Да се то не би десило, тражићемо помоћ Међународне организације за заштићена подручја, као што је Брезовица.

Милосављевић пита: Ко би нормалан дозволио овакав еколошки геноцид?

И одговара: – Само онај ко има намеру да Србе одавде протера, тихо. Неће то тако лако ићи. Неће то бити у тишини.

Нека ћути ко може

Ми смо сада у неприлици, да врло брзо купујемо воду, сопствену воду, од ових који су наша изворишта увели у цеви хидроелектрана – огорчен је Милосављевић, који испод Молике живи деценијама, на огњишту предака:

– Није ми лако да о томе причам. Лакше би ми било да могу ћутим. Али не могу! Ко може да ћути, нека ћути! Ја сам одабрао други пут.

 

Извор: Ало.рс/ Новости