Сматра се да ваздухопловне снаге Севернокорејске народне армије имају три различите подземне базе у Вонсану, Јангђину и Ончуну. Подземна база у Вонсану наводно укључује писту дугу 2.000 метара и шириоку 30 метара која пролази кроз планину.
Према подацима једног пребега, током рата авиони Северне Кореје, укључујћи борбене авионе МиГ-29 и авионе Су-25 Фрогфут, полетали би из конвенционалних ваздушних база, али би се враћали у подземне ваздушне базе. То је вероватно било тако јер се могло очекивати да копнене базе Северне Кореје буду брзо уништене у ратним временима.
Друга опасност су тунели за трупе. Неки од њих могу да сакрију 2.000 војника под пуном опремом. Изграђено је најмање осам стотина бункера који је требало да сакрију јединице као што су бригаде лаке пешадије и држе их одморним до почетка инвазије.
За друге подземне објекте се верује да су изграђени за заштиту руководства. Према јужнокорејском војном часопису, Сједињене Државе верују да је између шест и осам хиљада таквих склоништа расуто широм земље. Ове информације су, како се извештава, прикупљене од пребега како би се ловили припадници режима у случају рата или колапса владе.
Верује се да Северна Кореја има стотине пец́ина које скривају артиљерију, северно од демилитаризоване зоне. Познати и као тајна артиљеријска места или ХАРТС, обично су у тунелима у планинама.
Артилеријско оружје, попут 170-милиметарског топа Коксан или 240-милиметарског ракетног система са више метака, може да пуца са улаза пећине и затим се повуче у сигурност планине да се поново активира. Ове локације се користе за пружање артиљеријске подршке за инвазију на Јужну Кореју или директну ватру на сам Сеул. Од 1986. године процењено је да постоји двеста до пет стотина ХАРТС-а.
Према извештају Наутилус института, сматра се да Северна Кореја има „радарска места у оковима лифтова која се могу подиц́и као перископ подморнице; базе подморнице и ракетне патроле у тунелима урезаним у стену; тунеле дужине километар или више за складиштење возила и потрепштина, или за скривање становништва оближњег града. “
Како САД могу да одговоре на ову претњу? Прво би морали да лоцирају објекте. Ове објекте је тешко уочити путем сателита, а прикупљање информација од пребега је можда најбољи начин да се о њима сазна у мирнодопско време. Једном када рат крене, сигнална обавештајна служба ће подићи радио преносе са раније непознатих подземних локација. Вероватно ће, упркос претходним припремама, многе од ових позиција бити изненађење за Вашингтон и Сеул.
Када се лоцирају, постоје три начина суочавања са тунелима. Први и најсигурнији начин је бомбардовање одозго. То представља најмањи ризик за савезничке снаге, али такође ће бити тешко утврдити да ли су ваздушни или артиљеријски удари имали добар ефекат.
Извор: Ало
