Србија

ОН ЈЕ ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ! Ево шта је говорио о НАТО агресији, а једна ствар ће посебно одушевити Србе!

Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година

Аустријски писац Петер Хандке (76), један је од најзначајнијих писаца немачког језика и савремене светске књижевности, добитник је Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, а својевремено је избачен из интелектуалне заједнице због великог пријатељства са Србијом и покушаја да је одбрани током 1990-их година.

Loading...

Он је 1996. године путовао у рат у БиХ и написао жестоко оспоравани есеј “Правда за Србију”, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Након тога, Хандке је “преко ноћи” прогнан из глобалне интелектуалне заједнице. После првог есеја следила су даља дела на ту тему.

Почетком априла 1999. са почетком бомбардовања Југославије, Хандке је отпутовао у Србију, у знак протеста вратио Бихнерову награду и ишчланио се из Католичке цркве. Од немачког министра Рудолфа Шарпинга је захтевао да му врати све његове књиге.

Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о “дереализацији света”, пише Телеграф.

За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану и, сасвим у тренду, устају против рата у Ираку, Хандке је остао доследан: Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.

Хандкеови есеји о Србији спадају међу најтемељније и најсадржајније критике медија писане последњих година. Србија је за њега само метафора, повод за његове литерарне и филозофске расправе о “дереализацији света”.

За разлику од његових колега и непријатеља, који су окренули леђа Балкану и, сасвим у тренду, устају против рата у Ираку, Хандке је остао доследан: Србији као кључној метафори за искривљавање истине кроз медије.

Управо је то био разлог да његова представа својевремено буде “скинута” из па­ри­ског те­а­тра “Ко­ме­ди фран­сез”.

– Мо­је при­су­ство на са­хра­ни Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа је при­ват­на ствар – рекао је Хандке својевремено.

Међутим, више од тога, јавност је шокирало његово мишљење о Милошевићу за кога је рекао да “уоп­ште ни­је био на­ци­о­на­ли­ста, же­лео је да са­чу­ва Ју­го­сла­ви­ју”. “Поштовање” је реч којом је описао шта је према Милошевићу осећао. Говорио је и да Милошевић није био “балкански диктатор и касапин”.

Пријатељство са Милошевићем је, изгледа, учвршћено и када се он нашао у Хагу, а Хандке ишао да га посети, по­што су ње­го­ви адво­ка­ти за­тра­жи­ли да, евен­ту­ал­но, бу­де све­док од­бра­не.

Да аустријском писцу није мрско дружење са председницима СРЈ а касније и Србије, сведочи и то што се састајао са Томислав Николићем, који му се својевремено захвалио на залагању “да се Срби на што веродостојнији начин прикажу публици у свету”.

Осећам неку вртсу гађења према људској врсти

У интевјуу за РТС, Хандке је говорио о бомбардовању, али и о томе како су читаоци разумели његово деловање изван света литературе.

Одговарајући на питања како данас гледа на бомбардовање и осећа ли љутњу, бес или жаљење, рекао да не осећа љутњу, али да и даље не може да поверује да се то десило.

То као да није наша планета…Они који су бомбардовали и који су убили хиљаде људи – они не припадају ни Европи ни планети Земљи – казао је познати писац и нагласио да због свега тога осећа “неку врсту гађења према људској врсти”.

Присећајући се дана када је почело бомбардовање, Хандке је рекао да се тога сећа као што памти убиство Џона Кенедија.

– Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно…Али постало је стварно! Сећам се свега. Био сам на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда около… – описао је Хандке своје сећање на 24. март 1999. године

На констатацију да га због његових ставова у Србији доживљавају као пријатеља, а да је у неким друштвима постао персона нон грата он каже да је тако рођен – као персона нон грата…

– Можда је то добро, мада ми се баш и не свиђа… Ипак, мислим да у ствари нисам персона нон грата. Има много људи, појединаца, чак и на Западу, постоје они који који су наставили да читају моје књиге. Знам да читају, добијам и много писама од читалаца. Највећи подстрек су ми у ствари читаоци и верујем да ће наставити да читају, не само моје књиге, него уопште да читају – рекао је он, између осталог.

 

Извор: Еспресо.рс

Loading...
loading...
loading...