Александар Ањоли, Сарајлија италијанског порекла, два пута годишње, од 1975. до 1978. године, био је лично обезбеђење другу Титу док је овај ловио по великим ловиштима око Бугојна.
Ањоли се присетио неколико занимљивих детаља.
Тадашњи политичари с Титом су позирали једном приликом фотографу испред коже медведа капиталца, која је била окачена на зиду. Не треба напомињати да је медведа устрелио баш Јосип Броз.
– Да би опустио мало атмосферу, Тито се, пре него што је блицнуло, нашалио на њему својствен начин – каже Ањоли.
– Другови и другарице, управо сам добио вест да је друг Николај Чаушеску на Карпатима уловио већег медведа од овог на зиду. Шта ви мислите да овог нашег мало растегнемо како би и даље био највећи уловљени медвед у Европи? – рекао је.
Тито је уживао у лову. Имао је увек три пушке, али најдража му је била винчестерка.
Имао је, каже Ањоли, и стандардну процедуру припреме пред одлазак у лов.
Броз би устао ујутро око четири сата, да би проверио какво ће време бити. Онда би прошетао око виле Горица, на тераси попио кафу, запалио кубу и листао штампу. Потом би одмах у близини виле испробао оружје.
Занимљиво је да је штампа за Тита у вилу Горица стизала хеликоптером, а цигаре директно од Фидела Кастра. Ањоли се сећа да су цигаре биле запаковане у алуминијумску амбалажу на којој је писало: „Титу од Кастра“.
Александар Ањоли није случајно био у Титовом обезбеђењу. Тада је радио у Служби државне безбедности. Они који су били у близини Тита кувари, конобари, кројачи… нису насумично бирани.
Ањоли каже да су по хиљаду пута проверавани. Такву процедуру је и сам прошао. Можда му је олакшавајућа околност била и то што је својевремено био најмлађи секретар СКЈ. Имао је само 19 година.
За Тита каже да је био велики човек. Непосредан у контакту с људима, нимало препотентан.
– Имао је осамдесет година а свако јутро се сам бријао – прича он и надовезује одмах ову анегдоту.
Каже, сазнао је случајно да Тито у новчанику није имао пара.
Када је једном кренуо за Ливно, у једном тренутку се сетио да је заборавио новчаник. То је био разлог да се једно возило из колоне издвоји и врати назад према резиденцији. Човек који је био послат по новчаник био је радознао и завирио у њега.
– У новчанику је била само партијска књижица, лична карта и још неки лични документи – каже Ањоли.
За Титов долазак у Бугојно, они који су требали да знају, знали су месец дана унапред. У том периоду конспиративно се завиривало под сваки камен. Како је радило Титово обезбеђење најбоље показује следећи пример.
Покојни Салко Хондо, тадашњи фотограф Ослобођења и покојни Предраг Вукосављевић, возач исте фирме, кренули су службено ка Бугојну. Близу овог градића су се зауставили и због нужде потражили најближи шумарак крај пута.
Нису ни почели с послом а пред њих, ниоткуда, појави се милицајац. Наоружан до зуба, а аутомат уперио у њих.
– Показали су му акредитације, рекли ко су и шта су, али овај ни да чује, већ им каже: Можда ваше акредитације важе за вожњу путем, али да ходате шумом за то вам не вреде – сећа се Ањоли.
Извор: Srbijadanas.com
