Свет

КОБНА ГРЕШКА САД: Ево како је Трамп ЈЕДНОМ РАКЕТОМ УНИШТИО досадашњи труд дипломата и цео регион ИСПОРУЧИО ПУТИНУ!

Фото: Pixabay илустрација

У једном од стрипова, Талични Том се нађе у Тексасу и бави се нафтом. Дно сваке од сличица је црн и представља каљугу коју је направила нафта. Након уобичајених перипетија, један од споредних јунака, бушач нафте, љутито пресече: “Доста ми је ове нафте. Идем негде где је нема, где је све суво. Идем у Арабију, тамо је само песак”.

Нешто слично догодило се 1931. године кад је “Стандард Оил”, фирма коју је основао Џон Рокфелер, након што су САД службено признале Саудијску Арабију, добио концесију за црпљење нафте у источној покрајини ал-Хаса. И тако почиње формално ширење америчког интереса и на простор МЕНА (Северна Африка и Средњи исток), подсећа “Еурацтив”.

Loading...

Однос са Саудијском Краљевином зацементиран је у фебруару 1945. године кад су се на америчком разарачу УСС Марфи састали председник Френклин Рузвелт и краљ Абдулазиз ибн Сауд. Што је био један од јасних знакова формирања новог светског поретка у којем ће САД, одуставши од свог дуготрајног изолационизма, одлучно преузети водећу глобалну улогу. На снази је и даље остала Монроова доктрина “Америка Американцима”, али амерички је интерес сада и Европа (Маршалов план), Азија (Корејски рат) и МЕНА.

Џорџ Кенан, амерички дипломата, 1946. године шаље познати телеграм којим упозорава на опасност коју СССР представља Сједињеним Државама. Тиме су постављени темељи доктрине америчког председника Харија Трумана чиме неформално почиње Хладни рат. Језгро Труманове доктрине је спречавање ширења геополитичког утицаја Совјетског Савеза.

Процес деколонизације

Простор МЕНА након Другог светског рата доживљава турбулентне промене. Недавно је хрватски професор Даниел Бучан, арабиста и амбасадор у Египту, прецизно дефинисао да не треба да нас чуди садашње стање у МЕНА-и јер је оно такво већ сто година, од распада Османског Царства. Тада је Лига народа дефинисала мандате које су добиле Велика Британија (Ирак, Палестина) и Француска (Сирија и Либан), а Италија је већ била ушла у Либију. Париз и Лондон су се за то били припремили, њихове дипломате су још 1916. године израдили план поделе османских подручја. Постоји и анегдота да је граница Јордана тако изломљена јер је Винстон Черчил мало попио, па је штуцнуо док је повлачио линију која зато није равна.

Након 1945. године УН почиње процес деколонизације који је укључивао и укидање мандата. А онда је донета одлука о подели Палестине и формирању државе Израел. Што постаје прво извор, а посебно у новије доба, све више повод за сукобе у МЕНА-и. Пресудни је догађај Суецка криза 1956. године која је потврдила да Француска и Британија више нису кључни регионални актери. Нови играчи су САД и СССР.

Због тога је 1957. године дефинисала своју доктрину која даје свакој земљи МЕНА-е могућност да затражи америчку економску сарадњу или војну помоћ САД “ако јој запрети оружана агресија”. САД се тако позиционира као ултимативни заштитник земаља МЕНА-е. Та је политика упала у одређену кризу након што је САД преузео и функцију главног заштитника Израела, али у правилу није сметала пословним односима, пре свега трговини нафтом. Све до 1973. године када избија нафтна криза: земље чланице нафтног картела ОПЕК тада намећу ембарго на продају црног злата земљама за које су оцениле да су помагале Израелу 1973. године у познатом Јомкипурском рату.

САД је био на тој листи (уз Јапан и Канаду, на пример). Вашингтон након тога покреће опсежну дипломатску иницијативу која има велико финале 1978. године. Тада амерички председник Џими Картер у Камп Дејвиду постиже историјски договор: израелски премијер Менахем Бегин и египатски председник Анвар ел-Садат потписаним споразумима утиру пут мировном споразуму тих двеју држава потписаном годину дана касније. САД је гарант споразума, али не само декларативно: преузео је обвезу да Египту годишње исплаћује неколико милијарди долара војне, али и економске помоћи. Од Камп Дејвида Египат је добио око 50 милијарди долара директне америчке помоћи. Изван НАТО-а, само је Израел добио више.

Ипак, чини се да је фокусирање на египатско-израелске преговоре учинило тадашњу администрацију неопрезном – или претерано самоувереном – па је доживјела два најтежа ударца од Другог светског рата (да, гора и од вијетнамског пораза). Оба исте године, 1979. Прво је у Ирану избила Исламска револуција након које Техеран и Вашингтон прекидају дипломатске односе све до данас, а затим је СССР војно интервенисао у Авганистану. Што је дубински променило односе у МЕНА-и: Иран је био стамени амерички савезник који постаје загрижени непријатељ и Залив више није под пуном контролом Вашингтона. САД ће се окренути према непријатељу свог непријатеља, Ираку, који убрзо покреће рат са Ираном.

У Авганистану ће Вашингтон одмах покренути операцију опремања герилских бораца, муџахедина, који постају најозбиљнији проблем совјетских окупатора. Новац се није штедео и обилато се трошило за обе операције. Картер грчевито покушава да сачува образ пред америчком јавношћу, па у говору о стању нације 1980. године додатно прецизира и шири стару доктрину: САД ће употребити војну силу, буде ли потребно, како би заштитио своје националне интересе у Персијском заливу.

Одлука Врховног суда

Но, Иран остаје трн у срцу и највећа претња САД-у у регији. Ситуација се озбиљно окреће у корист САД 1990. године када ирачки диктатор Садам Хусеин осваја Кувајт. Џорџ Буш тада организује глобалну војну алијансу, у којој су биле и арапске државе, и у кратком рату избацује Ирак из Кувајта. Упоредни распад биполарног система претворио је САД у глобалног лидера – са две болне тачке: Ирак и Иран у којима никако да оствари жељени утицај.

И онда 2000. године одлуком Врховног суда САД Џорџ Буш млађи постаје председник. Уз њега је стала тада моћна групација неоконзервативаца који преузимају кључне позиције у администрацији. И онда следи нова прелона тачка: 11. септембар 2001. године и напад Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон. Неоконзервативци одмах ударају у ратне бубњеве и покрећу војну операцију у Авганистану, а затим и операцију рушења Садама Хусеина. Реч је о једној од најлошије припремљених, не само америчких војних интервенција, која је изазвала дугорочне негативне, малигне последице. И потврдила историјску истину: кад се војна операција базира на лажним информацијама, из ње се тешко рађа нешто позитивно.

Ирачка је нафта била само један од аргумената за ову катастрофалну авантуру. Било је ту жеље да се освети Садаму Хусеину, небулозне идеје да би Ирак могао постати нова америчка чврста тачка у региону са које би се ширила моћ према Ирану што је дугорочно требало да доведе до краха режима.

То је била прва акција у којој је дошло до озбиљног спора са Турском која је одбила да отвори простор за инвазију са севера. То је и акција која је показала да значајан део НАТО-а више не подржава америчку самовољу – тај ће процес резултирати садашњим озбиљним тензијама у трансатлантским односима. То је акција у којој није одрађена школска лекција: шта када срушимо Садама, како ћемо формирати нову власт, како осигурати подршку локалних група. Све је то резултирало побуном сунита која ни досада није угушена, само је донекле пригушена.

САД формира власт која би требало да гарантује заступљеност три основне групације: већинских шијита, мањинских сунита и Курда. Но, та се добра намера трансформише у травестију власти у којој Курди учествују само формално, па шијити преузимају главну реч. И то шиити са добрим везама у Ирану који свесно миноризују суните. Па се тако операција која је за циљ имала слабљење утицаја Ирана преокреће у своју супротност: Иран постаје регионални владар. У таквим околностима радикалне групације сунита формирају локалну Ал Каиду која ће прерасти у терористичку групу Исламска држава.

Таласи који су се из Ирака ширили према западу МЕНА-е 2011. године покренули су Арапско пролеће, а захваљујући проблемима у које је америчка војска упала у Ираку авганистански талибани су успели да се прегрупишу и покрену офанзиву.

Људске жртве се броје у стотинама хиљада. И то претежно локалног становништва, махом цивила. Да не спомињемо генерације деце које су остале без детињства и образовања.

Безбедносни тим

Барак Обама по уласку у Белу кућу 2008. године на столу, осим глобалне финансијске кризе, налази и хаос у МЕНА-и. У таквим ће околностима његов безбедносни тим зацртати нову политику за следећу деценију. Кључна је одредница извлачење САД из ратова у МЕНА-е. Многи заборављају да су интервенцију у Либији почели Европљани, а да се САД укључио кад је Бенгазију запретила хуманитарна катастрофа. А и тада примарно логистички. Обама је чак и након што је прегажена његова “црвена линија” (напади хемијским оружјем) одбио да директно војно интервенише у Сирији.

Обамина доктрина је значила крај некадашње: САД више нема националних интереса у МЕНА-и. Земља је остварила енергетску безбедност и без дотока нафте са тог простора, развија обновљиве изворе енергије и схвата реалности новог доба. Но, Обама није желео да наследнику остави хаос у МЕНА-и какав је њега дочекао, па је учинио све да се пронађе неко компромисно решење израелско-палестинског сукоба. Али, то су Палестинци минирали. Упоредо је радио на постављању темеља нове безбедносне архитектуре МЕНА-е, дефинисању споразума о иранском нуклеарном програму. Обамина је логика била изузетно рационална и реална: притисцима нисмо успели да учинимо Иран кооперативним. Треба пробати уступцима, али условљеним. Сваки преговарач зна да се комплексни проблеми не могу решавати у целини.

Први корак је био био ЈЦПОА, потписан 2015. године. Обама је био укључив, за сто је довео своје и иранске савезнике: Русија, Кина, Немачка, Француска, Велика Британија. Сценарио је био мудар: отворити Иран свету укидањем санкција и тако катализирати процесе који у Ирану трају. Реч је о незадовољству младог и грађанског становништва теократским режимом и “вечном” влашћу врховног религијског вође Алија Хамнеија. Након председничких избора 2009. године избили су бурни и крвави протести због вероватно намештене победе Махмуда Ахмадинеџада. Власт је имала озбиљних проблема у гушењу. Тим је снагама Обама желео да да нови подстицај, јер је било јасно да ће председник Хасан Рохани кренути у подизање животног стандарда. Грађански и млади кругови (60 посто становништва Ирана млађе је од 35 година) тражиће више, а ајатоласи ће наићи на општенародни бунт кад ће та стремљења покушати да угуше. Тај је процес и кренуо већ крајем 2016. године кад су жене почеле да скидају мараме са главе на јавним местима.

Стратешки обрт

Али, тада је председник већ био Доналд Трамп. Који је изашао из нуклеарног споразума уверен да ће стратегијом максималног притиска натерати Хамнеија и режим да пристану на разговор са њим. Као што је мислио да је натерао севернокорејског диктатора Ким Џонг-Уна, који је својом поруком с краја прошле године да се више не сматра обвезним да се придржава мотрења на нуклеарне експерименте, показао како је Трампа лако насанкати. Трамп је уверен да је генијалан преговарач, а досад је изгубио све преговарачке битке.

Трамп је срушио тај пројект истовремено губећи и оно мало утицаја што је САД имао на том простору. Сирија је под контролом Турске, Русије и Ирана, Јемен је све ближе Ирану, Либан пред колапсом, талибани контролишу више од пола Авганистана. Уз САД је неупитно Саудијска Арабија, која је због необузданог престолонасљедника Мохамеда бин Салмана на све горем гласу и у арапском и исламском свету, као и Израел. Уједињени Арапски Емирати размишљају стратешки. Желе добре односе са САД, али виде да се у њих не могу ослонити као на савезника и свесни су да је пројекат измештања Вашингтона на друге стратешке позиције неповратан.

Иран остаје овде, моћнији је од Саудијске Арабије, има и стратешку позадину јер гради односе са будућим лидерима Авганистана и садашњим Пакистана и зато треба водити уравнотежену политику, поједностављено све снажније отварати врата према Техерану. Слично размишљају и Катар, Оман, Кувајт, па и Јордан.

Трампова акција је коначно широм отворила врата Русији и Кини. Ова прва тренутно делује пуно активнија, ангажованија, али досег њене моћи је ограничен економском слабошћу. Ипак, моћна оружана сила је у МЕНА-и и даље врло важан аргумент. Москва је, осим тога, показала да не оставља своје савезнике на цедилу, па је тако очувала власт Башара ал-Асада у Сирији. За узврат је добила базе из којих је нико неће моћи истерати. А има и велику стратешку предност пред Вашингтоном: добре односе са свим земљама на простору МЕНА-е, од Марока до Авганистана. Руски председник Владимир Путин може у билатералну посету Ријаду и Техерану, Анкари и Јерусалиму, Бејруту и Сани. А и у целом Авганистану јача свој утицај. У следећем раздобљу се на овим просторима неће моћи донети ниједна важна и остварива одлука без сагласности Русије.

Извор: Курир.рс/Еурактив

Loading...
loading...
loading...