Симбол Христовог рођења је слама, пошто се верује да је Христос рођен у штали на слами. Из тог разлога народ је увео обичај да уочи Божића у свој дом уноси сламу. Слама се уноси одмах иза бадњака. Домаћин или неки други одрасли мушкарац из куће уноси у кућу велики нарамак сламе који је тог јутра начупан из стога, завезан ужетом и одложен у неком делу дворишта да сачека вече.
Понегде се слама уноси у великом џаку спремљеном за ту сврху, а послесе преко тог џака поставља бадњачка вечера.
Слама се уноси по истом обреду као и бадњак.
Онај ко уноси сламу поздравља укућане речима: Срећно вам Бадње вече, а ови му одговарају: Бог ти добро дао и среће имао. Домаћица га засипа житом из сита, а затим онај који је унео сламу спушта је на тло и имитира квоцање квочке: кво, кво, кво. Деца чупкају сламу и имитирају пилиће: пију, пију, пију… Овај обичај упражњава се да би живина била у свему напредна. Слама се затим растура по целој кући, посебно тамо где ће се спавати. Понегде постоји обичај да преко сламе простру затираче и па сви укућани те вече спавају заједно на слами.
Постоји и једна легенда о Христовом рођењу која сведочи о симболици сламе.
Тамо где сламу уносе у џаку, не растурају је по кући, јер је обично нема много. Таква слама се најчешће ставља под сто и у један крај куће.
У неким крајевима, пре него што се слама унесе у кућу, домаћин са њом прође трипут око куће.
После уношења бадњака и сламе у кућу, домаћин са неким чобанином одлази у шталу и тор и стоку посипа житом и вином.
За обичај уношења сламе везује се и ова легенда:
У штали где се Христос родио били су во, коњ и мазга. И док су во и коњ били задовољни житом које им је Богородица бацила, мазга је пришла и почела да гризе сламу. Богородица је тада проклела мазгу, па је од тада мазга неплодна.
Слама под столом има и своју паганску симболику коју су у многим крајевима наше земље уврстили међу хришћанске обичаје:
