Издвајамо Православље

ЋЕРКА МУ УМРЛА НА РУКАМА, А ОНДА СЕ ДЕСИЛО ЧУДО: Ово је православни свештеник који има 18 деце!

Фото: Фејсбук принтскрин

– Ћерка је у мом наручју почела да се гуши. Снажно је махала рукама и ногама, дисање се зауставило и она је умрла. Након што је она престала да дише, ја сам замолио Бога да је врати у живот и дао завет да ћу уложити све своје напоре да саградим храм – прича отац Јован Осјак.

Отац Јован Осјак премашио је све могуће и немогуће планове по питању изградње кућа, сађења дрвећа и рађања деце.

Фото: Фејсбук принтскрин
Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Када му је изгорела прва кућа, још док је био отац петоро деце, није могао ни замислити да ће постати свештеник ида ће из темеља подићи на десетине кућа и зграда, четири храма, епархијску богословију и недељну школу, као ни то да ће поред осамнаесторо лепе, добре, интелигентне и радознале деце, попадија Надежда и он добити деветнаесторо унучади, од којих ће осам бити названо у дедину част – Иван, а три унуке по баки – Надежда.

На престони празник Свето-Тројицког храма у Ростову на Дону, протојереј Јован Осјак прославио је 25. годишњицу од свештеничке хиротоније.

Том приликом је дао и више него занимљив интервју за сајт православие.ру.

Оче Јоване, како сте се ви упознали са попадијом?

– Када сам се са њом упознао, био сам војник. Служио сам као везиста у војној обавештајној служби. Биле су три девојке. Једна од њих је била тако скромна. Поразговарао сам са њом и прибојао се да је не изгубим. Најпре сам схватио колико је она изнутра лепа, а касније је дошла на ред и сва њена остала лепота.

Допала ми се њена скромност, загонетност, строгост и преданост срца. Колеге су ми једном испричале како ме је Нађа, када сам се враћао са одмора, цео дан чекала на аутобуској станици по врелом сунцу, бојећи се да не пропусти мој аутобус. Оно најскупље јесте душа, тј. оно што нас води ка вечности.

Попадија тачно разуме да треба почети од душе и успоставити ред у глави. Онда ће све друго само доћи на своје место и свуда ће бити ред.

Имате много деце и много награда. А да ли је било много искушења?

– Наша породица је преживела три пожара, када нам је све изгорело до темеља. Трипут смо морали да обнављамо куће. Тако нас је Господ кроз превазилажење невоља и искушења челичио. Сада живимо у комфорној кући која је у нашем власништву.

Недавно је у пожарима настрадало на хиљаде Руса. Где сте ви живели док вам није стигла помоћ?

– Живели смо у остави. Два млађа детета су била на интензивној нези, а остале смо послали код рођака. Кућа је изгорела, а остава је остала читава. Ноћу, када смо супруга и ја одлазили у кревет, по нама су прелазили пацови. Знали смо чврсто да се замотамо у јорган и да са себе отресамо пацове. Било је врло застрашујуће и непријатно, али нисмо имали избора. Шта смо могли учинити?

Много тога смо преживели. Било је то уочи зиме 1989. године. Догодило се да је моја мајка била болесна и да смо ми буквално на сат времена отишли до ње да јој однесемо лекове. Деца су за то време нашла шибице и по својој несмотрености запалила кућу.

Када је у кући избио пожар, петоро деце се нашло усред побеснелог пламена. Да није било комшинице Ане Новицке… Она је разбила прозор и ризикујући сопствени живот спасила нашу децу. Лекари су рекли да млађа деца неће дочекати јутро. У 3 сата ујутру сви смо устали на молитву:

– “Господе, спаси децу, да би она израсла у добре верујуће људе!“: А ујутру смо сазнали да се управо за време наше молитве десило чудо: синовима је са плућа почео да се одлепљује слој чађи. А сутрадан друга невоља: смрт моје мајке. Најстрашнија ствар јесте изгубити вољену мајку. Пре тога преживео сам смрт свог безмерно вољеног оца, а сада сам се опраштао од своје мајке.

А шта сте ви били по професији?

– Пре женидбе и за време служења војног рока оспособио сам се за обућара, механичара, возача, фризера и радиомеханичара. Све ово ми је користило у животу. Када смо попадија и ја започињали живот, ја сам био обични дечак, олтарник у саборној цркви. У 25-ој години сам већ имао петоро деце. Било је тешко, али интересантно. Када су једно за другим кренула да се рађају деца, купили смо омању кућу. Обрађивали смо земљу, трудили се, гајили цвеће и воће за продају и пецали рибу.

У кући смо имали папагаје. Поред папагаја узгајали смо и феретке (афричке творове).

То је зверчица са скупоценим крзном, хибрид хрчка и нерца. Људи су долазили код нас и куповали их. Штошта би имало ту да се каже. Били смо тада млади, обезбеђени, добро смо зарађивали, и по нашим мерилима, новца је било довољно. Живот нам се на веома леп начин уређивао. Изгледало је као да више ништа није потребно, само нам је памети недостајало.

– Најинтересантније од свега је што сам ја дан уочи пожара изашао у башту и кажем: „Господе, молим те, помози ми, научи ме да градим“. Имам новац, родило се и пето дете, а ми немамо где да га сместимо. Не знам како да направим собу, немам искуства, а и памети ми недостаје“.

Два дана касније кућа је изгорела до темеља. Тражио сам и одмах добио. Треба само то преживети. Одмах сам схватио да ме је Господ чуо и да нам помаже, дарујући нам искуство и разум кроз неко искушење. Али, слава Богу, сва деца су остала жива и здрава. Затим сам још једном молио – и добио шта сам тражио. И морало се тако све пролазити.

Срећом, када су нам куће гореле, мој једини највернији друг, ког веома волим, била је моја матушка. И моју сестру је задесила несрећа. Сви заједно смо се дигли на ноге. Њена стара кућа је изгорела, а нова се испоставила као десет пута боља. Бог нам даје нека искушења, али Он такође даје и снагу и помоћ за борбу са њима.

Да ли је у вашој породици било чуда?

– Већ сам рекао да смо се ми у силу Божије Промисли уверили још након првог пожара, када су нам два млађа детета могла умрети на интензивној нези, али смо се попадија и ја молили, и деца су преживела. Једном приликом ми је надлежни епископ предложио да оснујем Свето-Тројицку парохију.

Након разговора са митрополитом, који је мене саслушао али моје одбијање није прихватио, и који ми је дао три дана да размислим, нашој тешко оболелој ћерки Јелени стање се погоршало и она је наредног јутра почела да се гуши. Носио сам је на својим рукама, пошто је попадија била већ остала без снаге, борећи се за њен живот седам месеци.

Ћерка је у мом наручју почела да се гуши. Снажно је махала рукама и ногама, дисање се зауставило и она је умрла. Након што је она престала да дише, ја сам замолио Бога да је врати у живот и дао завет да ћу уложити све своје напоре да саградим храм. А попадија се заветовала да ће ако ћерка оживи, певати у црквеном хору. И одмах затим дошао сам на идеју да ћерки дунем у уста.

Када сам то учинио, њој се на махове почело враћати дисање. Сада су храмови саграђени, а наша ћерка је постала попадија и диригент хора, и са својим мужем има троје деце. Њихов први син је добио име Иван, у знак захвалности Богу.

Како сте успели поред свих својих невоља да сачувате љубав?

– Живот је тако кратак. Многих тренутака одмах и не могу да се сетим. Када ми седнемо за сто, онда са децом водимо веома интересантне и дуге разговоре. Чини нам се као да је све што је било некако пролетело. Остало је у сећању само оно што је лепо, а све непријатности су иза нас. Слава Богу за све! Било је веома много искушења, али захваљујући свим невољама кроз које смо прошли ми и јесмо стали на ноге, а наша деца су постала јача.

Испричајте нам нешто о вашој деци.

– Укупно имамо 8 дечака (Иван, Алексеј, Јевгеније, Александар, Владимир, Григорије, Сергеј и Серафим) и 10 девојчица (Олга, Јелена, Марија, Татјана, Ана, Надежда, Евдокија, Дарија, Ксенија, која је трагично изгубила живот, и Анастасија). Старија деца су већ обезбеђени образовани људи. Иван је предузетник. Алексеј и Јевгеније приводе крају трећи факултет: завршили су Ставропољску богословију, Факултет кавкаских народа и Санктпетербуршку духовну академију. Два зета су свештеници, а један син је ђакон. Богу хвала, углавном је све како треба.

Сада се многи плаше да имају велике породице и планирају рађање деце.

– Не треба се плашити. Проблем је у томе што се човек плаши и планира породицу. Ето то је несрећа. Сами знате да је најважнија ствар, пре него што пожелите да заснујете породицу, да хиљаду пута мерите а једном да сечете. Веома је важно томе приступити одговорно. Ако је мушкарац одлучио да се венча са својом супругом, он треба да схвати да је то за цео живот.

,Ако он то није схватио, ако се још увек двоуми да ли да се жени или да се не жени, онда то не треба ни да чини, тј. боље му је да се не жени. И супруга, ако је у дилеми, не треба да се удаје да не би направила велику грешку. А ако су пак обоје схватили да су до своје смрти спремни да живе у заједници и опстају, онда треба да стварају породицу. А што се тиче планирања породице…

Не сме се планирати! Деца су Божије давање. Ако су момак и девојка заволели једно друго, и ако им је Бог дао да зачну и добију дете, то је нешто најбоље у животу. Најбоље дете је оно дете које се роди.

 

Извор: Београд.ин