Уколико се радикално не промене ставови укључених у балканску кризу, ратни пожар који би могао настати неконтролирано ће се распламсати. Тај рат неће бити ограничен само на Србију, као за НАТО-ове војне интервенције 1999., него ће се проширити на југоисточну Еуропу укључујући и БиХ, и у високом стeпену вероватноће увући у сукоб и Хрватску, напомиње хрватски геополитичар Марио Стефанов.
Србија и с њом цели западни Балкан, или како се све већ не назива то подручје столетног проклетства, на незаустављивом је путу према рату. Колико се год то у овим тренуцима дипломатског поигравања под окриљем Европске уније с циљем признања лажне државе Косова од стране Србије чини невероватно, улица и превладавајући тврди политички ставови већине грађана Србије, али и свих осталих актера укључених у кризу, не воде нигде другде него у рат на балканским просторима. Заправо, драматична збивања на улицама Београда исказују оно што сватко политички разуман види – Балкан је у пламену. Он за сада подмукло тиња у слојевитим наслагама сучељених интереса локалних сила и најмоћнијих држава света. Питање је тренутка када ће нетко од моћних актера одлучити отворити доток ваздуха пригушеном пожару и претворити га у нови најопаснији регионални сукоб од свих који се у свету тренутно воде. На балканским просторима као делу Европе ратни сукоби имају далеко већу тежину за целу међународну заједницу од блискоисточних, афричких или азијских ратовања. На просторима југоисточне Европе не ратује се траљаво ни лењо као на Блиском истоку. Ту ратују професионалци који то столећима раде темељито, толико темељито да уплету и посвађају спољне силе које мисле да воде посреднички рат. На балканским просторима сваки импортирани посреднички рат има моћан повратни учинак на светске господаре ратова. Недовољно искусна политика Европске уније, која се сада наметнула у креацији збивања на југоистоку Европе под палицом Париза и Берлина, требала би бити много опрезнија у своме деловању. Тим пре што је водство преузела истискујући америчку политику и њене планове за југоисточну Европу. Балкан није Либија, Сирија или некакав јужни Судан по којима се може тек тако харачити иако надуваним европским дипломатима веројатно сви делују једнако блесаво и наивно. Но, то је само опасни привид. На балканским просторима оперишу мајстори претвaрања, политичког хазарда, игара и ратова. На тим просторима влада опака конвергенција супротстављених интереса и чистог ината. Да, балканске политичке елите способне су из чистог каприца подузимати потезе чак и на своју штету само да супротна страна не добије оно што жели. Уколико се радикално не промене ставови укључених у балканску кризу и начин деловања европских модератора који покушавају истиснути било какав споразум, који би пре свега њима одговарао, ратни пожар ће се неконтролирано распламсати. Тај рат неће бити ограничен само на Србију, као за НАТО-ове војне интервенције 1999. Он ће се неизбежно проширити на целу југоисточну Европу укључујући и Босну и Херцеговину, и у високом степену вероватноће увући ће у сукоб и Хрватску. Кад год политика Европске уније покушава решити сукобе на балканским просторима, онда је сама та чињеница више него довољан разлог за бригу и страхове, напомиње овај аналитичар.
Не желе попустити
Додаје да српска политика следећи већинско мишљење становништва не жели попустити и правно потврдити стварну чињеницу независности окупиране покрајине. Заправо ситуација са Србијом у великој мери аналогна је ономе што се догађало с Ираком. Након Првог заливског рата ирачко водство остало је при својим позицијама. Држава је од стране победничке коалиције практички подељена зонама забране лета, па су се изван ефективне власти Багдада нашли север Ирака с Курдима и југ с јаком шиитском већином. Багдад није желео одустати од своје политике па су САД и Велика Британија са савезницима без одобрења УН-а извршили војну интервенцију на Ирак 2003. којом су с власти свргнули Садама Хусеина, а земљу темељно разорили, опљачкали и вратили у камено доба. Москва је ћутала једноставно зато што јој је прећутно одобрено коначно сламање војног отпора у Чеченији и постављање на власт Москви одане политичке гарнитуре. Временски оквир упоредних збивања у Чеченији и Ираку говори сам за себе. Вашингтон је 17. марта 2003. ултиматумом затражио одлазак Садама Хусеина из Ирака, а како је то он одбио, инвазија на Ирак покренута је 20. марта 2003. И слепац види да је пут којим упорно гази српска политика на челу с Вучићем исти као Садамов. Ако њиме настави, САД и Запад неће се либити војно интервенисати. Уколико круг око председника Вучића мисли да убитачна заморна тактика и то што је сам Вучић западни играч, уосталом као и премијерка Брнабић поникла из УСАИД-а повезаног с ЦИА-иним операцијама, нешто значи и да их то штити, опако се варају. И Садам је био западни играч, али сви под надзором САД-а имају рок трајања који само скраћују непослушношћу и опирањем.
Отимање контроли
Египатски председник Мубарак био је кључни регионални амерички савезник. Када у новој геополитичкој игри више није био потребан, прегажен је уличним насиљем од стране америчких и европских савезника организованих арапских револуција и завршио на суду затворен у кавезу као какав мајмун. Некадашњи велики амерички пријатељ, ваздухопловни маршал, заповедник египатског ваздухопловства у за Египат митском рату с Израелом 1973., главу је сачувао само зато што је власт у Египту преузело муслиманско братство блиско Турској које није одговарало ни Саудијској Арабији као предводнику сунитског арапског блока, ни Западу. Поготово стога јер су у власт ушли и делови крајње екстремног, исламистичког политичког корпуса који су почели разглабати чак и о рушењу пирамида. Државни удар генерала ал-Сисија који је срушио изборима успостављену власт, спасио је Мубаракову главу. Уосталом и сам Милошевић био је амерички и западни играч, но када је почео губити ратове и отимати се контроли, добио је тоне бомби и крстарећих ракета по глави. Идентична је ситуација с Вучићем и његовим политичким кругом. Не прихвати ли што од њега траже, биће једноставно уклоњен.Москва опет неће ефективно реаговати јер ће добити нешто у замену. Подузеће веројатно само неку намјрно траљаво изведену обавештајну операцију као у Црној Гори, тек толико, реда ради, и то ће бити све. Давне црте подела повучене још у Јалти и даље вреде, а српскака политика би то морала знати. Прави проблем није само у Вучићу и његовом политичком кругу. Он и када би то уистину желио, не може у садашњим околностима учинити оно што се од њега тражи, пре свега признати терористичку творевину за државу и нормализовати односе с Приштином, износи своје тврде Стефанов.
Набијање на колац
Он сматра да би већина грађана Србије то сматрало издајом и једноставно би га набили на колац ако пре тога не би успео побећи. Стога ни евентуално спољно рушење Вучића не би дало очекиване учинке, докле год је у претежитом делу политичког корпуса живо уверење да се Косово и Метохија може вратити под окриље Србије. Ко год призна такозвану независност, набиће га на колац. Са српске стране у таквој ситуацији грађанског расположења једноставно нема простора за неке велике преговоре и уступке. Није проблем само Вучић, него превладавајућа политика у Србији, била она на власти или опозицији и превладавајући ставови грађана. Но, није ни Србија та која нема простора за маневар. Идентична ситуација је и с Европском унијом која не жели никакву корекцију граница у Европи и која је онемогућила амерички план о корекцији граница лажне државе и Србије заменом територија након чега би уследило признање такозваног Косова. То је европска политика учинила несумњивим кориштењем политичког утицаја подизањем оптужнице против Хашима Тачиа. На тај начин заустављен је састанак у Белој кући у организацији америчког дипломате Ричарда Гренела који се требао одржати 27. јун и на којем су преговарачи требали бити Вучић и Тачи. Делегација лажне државе отказала је долазак након подизања оптужнице од стране Специјалног тужилаштва за Косово. Онемогућавањем преговора Београда и Приштине у америчкој режији улогу модератора преузела је Европска унија која ни под којим условима не жели допустити било какву промену граница у Европи, па ни ону споразумну између тзв. Косова и Србије која би евентуално могла произаћи из преговарачких процеса које би предводила америчка политика. Европска унија не жели мењање граница јер ће то отворити питање Каталоније у Шпанији и уосталом свих граница у средњој и источној Европи исцртаним неправедним Версајским миром након Првог светског рата и договорима победника Другог светског рата. У питању су и границе између Пољске и Немачке, Пољске и Словачке, Мађарске и Словачке, дакле самога срца средишњега дела европске интеграције. Русија ипак не жели никакав договор јер би стабилизација прилика на Балкану и приближавање Србије Европској унији и Западу искључила могућност учинковитог руског деловања на тим просторима, дубоко иза предњих црта НАТО распореда. Очито је да сви имају мало маневарског простора и да сви актери не чине оно што би желели, него оно што морају. То је опасна пат-позиција која уколико се настави, не може водити ничему другоме до ратном разрешењу. Насилни протести у српским градовима производ су управо таквог геополитичког оквира. Балкан је заправо већ у пламену за сада посредничких сукоба сузавцем, палицама, камењем и молотовљевим коктелима, а ако се ствари наставе одвијати у истом смеру, лако могућим правим ратним сукобима. Тај нови, по садашњем стању ствари, неизбежни рат, разликоваће се од свих досадашњих балканских ратова. Господари НАТО-а најмоћније државе Запада применом супериорне војне технологије могу разорити цивилну и војну инфраструктуру Србије и нанети губитке кључним војним потенцијалима. Ипак, посве је сигурно да удари из ваздуха и великих удаљености неће у потребној мери успети неутрализовати копнене борбене потенцијале. Проблем је што нико од умешаних светских сила није расположен чизмом свога војника ступити на тло БиХ или Србије у оквиру правих ратних операција. Није тешко закључити где ће велике силе, уколико дође до тако великог развоја догађаја, тражити потребне војничке чизме.
Сигурни губитници
Ту улогу по логици ствари мораће преузети регионални актери. Након последњег од безброј уличних нереда последњих десетлећа кристално је јасно да се у српској политици мењају само актери, али да темељни смер српске политике остаје увек исти. Одуговлачењем коначног разрешења и затварања балканске кризе уз помоћ вишестраног поигравања и кориштења слабости укључених страна српска политика покушава добити на времену како би спремно дочекала некакав нови велики геополитички преокрет на чијем провоцирању активно ради. У насталом хаосу српски стратези сматрају да могу повратити све до сада изгубљено у изгубљеним ратовима. При томе рачунају на по њима неоспорну подршку руске политике. Но, варају се јер у Москви не седе идиоти, како из београдска мисле, који би због некаквих, историјксих и верских веза ризиковали бескрајно важније геополитичке опције увлачењем у балкански котао бескрајних ратова. Москва ће реаговати у складу са својим интересима, а не са сновима српске политике. Осим што је игра српске политике, практички срачуната на изазивање великог сукоба моћних изванрегионалних играча у којима би она профитирала у овоме историјском тренутку тешко остварива, она је ипак изузето опасна јер балансира по самим цртама сучељавања најмоћнијих држава света. Како год се развијали догађаји, Београд и политички круг око Александра Вучића може бити сигуран да ће у некој новој великој ратној игри бити једини губитник, а никако добитник. САД, па ни Европска унија, нису некадашња климава Аустро-Угарска, нити је Путин у времену и простору изгубљени цар Никола II, закључује овај хрватски аналитичар.
Извор: 7dnevno.hr
