loading...
Православље

КАКО СЕ ИЗБОРИТИ СА ТЕШКОЋАМА И ПРОБЛЕМИМА: Православни савети за тешке тренутке и време бола

Све болести произилазе из брига и нервирања… Онај ко се боји да ће пасти, све време се вуче! Св. Порфирије Кавсокаливит Сви се ми веома бринемо. … Да, и ја се бринем. … Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем.

… На крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило. Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру. Ми непрестано некуда журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци…

Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Јер, оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. … Завирујемо у будућност, али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо.

Не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“ … Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада увиђаш да је код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. … Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду, али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити на испиту, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће о теби бринути кад остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца…

Али, реци ми нешто: да ли се то догађа САДА? Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном – онда када се проблем стварно појави. А, шта радиш сада? Непрестано бринеш, док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео.

Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида. Бол је спасавајући; у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести, и то је оно што ће нас одвести у рај.

Који је најбољи ритам живота – како престати са журбом

Господ допушта бол – да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма, и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу.

Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш, сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили. … Све се ово догађа јер немамо истинску веру.

Ако стварно верујеш у Бога, онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра. … Господ нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. … Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда – шта год да се дешава, нека се дешава. … Ако наша душа постане тако гипка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости, мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди, прихватамо то спокојно, говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно, али ми је Господ дао друго. Значи да је тако било угодно Богу“.

Када је потребно, ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање постане део твоје душе… И у манастирима на Светој Гори, када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је, међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

Неки људи, нпр. излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи заједничким животом са Црквом, научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време, а ти ћеш успети у свему, осећаћеш се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима.

Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и веома им је тешко да сачувају мир у души.Шта год да се догоди, њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе, ни друге. … Господ се брине о нама јер смо ми његово створење, створење његове љубави, његовог срца.

А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца небеског, као да Христос не постоји, као да није уз сваког од нас. Ми свакога трена заборављамо на заклетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицима, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу.

Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот – па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело – зар се нећу побринути за њега – за храну, воду, одећу, твој дом, оно што ти је неопходно…? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ову планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А, ти се све време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави, а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“

Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе, без страха, у потпуности. … Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав, видећемо да ће сви проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити из бесконачног стреса, напетости, тешкоћа, које заправо и не постоје.

Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства, и врло мало верујемо Богу. Док није касно, потребно је да то изменимо у себи и, приклонивши главу, кажемо: „Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш, само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“

 

Фото: Pixabay.com

Извор: Saborna crkva

loading...