Где одлазе наше молитве и како их Бог тумачи зависи само од нас самих
“Господе, да ли Ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?”
Једном је са тим мислима утонуо у сан. Утом се сав у сјају јави Анђео, обави га крилом и понесе га увис. Што су више летели, све слабијесу се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнуо јежамор људског живота. Само су се, с времена на време, однекуд чули складни и нежни звуци, као од далеке лауте.
“Шта је то?”, упита старац.
“Зашто су тако тихе? Зашто је мало тих звукова?”Анђео га тужно погледа.
“Желиш да знаш? Гледај…”
Далеко доле, видео се велики храм. Вољом Божјом, старац је могао да види шта се дешава унутра. Храм је био пун људи. Текла је служба!
Каква служба – нису знали, јер се ниједан звук није чуо. Видело се како чтец нешто брзо брзо чита, али речи горе нису допирале. На амвон је изашао горостасни ђакон. Одсечним је покретом загладио косу, подигао орар, широко отворио уста, и… ни гласа ни звука! На балкону цркве хор се спремао да пева.
“Аха, хор ћу сигурно чути…”, помисли старац.
Диригент је подигао руке и дао знак за почетак, али – царовала је потпуна тишина. Било је то заиста чудно гледати:
диригент је махао, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали високо подижући главу, сви су отварали уста, али, песме није било.
“Шта је ово?”, чудио се старац.
Погледао је људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, богатих исиромашних. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава је црква била нема.
“Спустимо се и онда ћеш видети и разумети,” рече Анђео.Невидљиви за све људе, спустили су се у храм. Једноставно одевена жена стајала је поред солеје и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и додирну је руком… одједном, старац виде њено срце и њене мисли.
“Та проклета женетина!,” размишљала је она. “Опет има нову хаљину! Муж пијаница, деца неваспитана, а она необраћа пажњу! Само се лицка!”
Лепо обучени господин је замишљено гледао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди и пред старцем се отворише његове тајне мисли:
“Тешка досада! Лоше сам трговао… Изгубио сам хиљаду, а можда и хиљаду и по…”
Поред њега је стајао младић. Он се није молио, све време је гледао лево где су стајале жене. Анђео га додирну и старац прочита његове мисли.
“Како је добра Дуња! Лепа је и има добар посао… Таква жена мени треба! Да ли би ме хтела?”
Многе је додиривао Анђео и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали, али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.
“Разумеш ли сада?”, упитао је Анђео.
“Такве молитве до нас не долазе. Зато су у овој цркви сви неми.”
Тог тренутка зачу се звонки дечји гласић који је јасно говорио:
“Господе, Ти си благ и милостив… Спаси и помилуј, исцели моју сироту маму!”
У углу, уза зид, клечао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео чисто дечје срце у којем су биле љубав, брига и молитва.
“Ево молитве, која до нас допире! Молитве изречене без искреног осећања до Бога не долазе и плод не доносе”, рекао је Анђео.
