„Кроз живот ме водила и хармоника. Она је путоказ мога живота. Песма „Хармонико моја“ не настаје ни случајно, ни намерно, већ уз велики подстицај“
„Хармонико моја, сузом наквашена, знаш ли да је моја драга испрошена. Свирај, свирај мени оне песме њене и питај је зашто је оставила мене. Хармонико моја, ти си са мном била, кад ме моја драга нежно пољубила. Зар у оном часу лажно ме волела, кад у загрљају дрхтала је цела. Како може тешко срце да заболи, кад некога љубиш, а лажно те воли. Остали смо сами, хармонико моја, још ме само теши болна песма твоја.“ (Мића Стојановић – Драгиша Недовић)
Ово је певачка лична карта Милутина Миће Стојановића и народњачка химна хармонике. Снимљена је пре шездесет година, када је хармоника била прави раритет на овим просторима. Нит се певало о хармоници, нит се свирало на хармоници. Ова песма је доживела десетине различитих извођења, свакако супериорнијих од Мићиног. Али, да не беше ове прве верзије, не би било ни свих других, не би било ни овакве популаризације хармонике.
Остаће забележено у аналима: Мића Стојановић, наочит момак, холивудске лепоте, највише је популарисао хармонику на овим просторима.
– Рођен сам 2. септембра 1935. у Богдању код Трстеника. Рођен сам у залеђини Шумадије, на Западној Морави. Србија има три Мораве и много Моравица, али се све песме „моравског циклуса“ односе углавном на Западну Мораву. Поносим се на своје године, јер нисам протрчао кроз њих. Године су ме полако водиле: изводиле ме на Мораву, у очеву воденицу, водиле ме у винограде, на сеоске мобе. Године су ме водиле тамо где су моје песме и настале, у природу и међу добре људе – говорио је Мића Стојановић.
– Кроз живот ме водила и хармоника. Она је путоказ мога живота. Песма „Хармонико моја“ не настаје ни случајно, ни намерно, већ уз велики подстицај. Имао сам тринаест година, возом сам путовао у Крушевац у музичку школу, а у Краљево у гимназију. Једног суморног јесењег јутра, воз је стао и чекао да уђу сватови. Ушла је и млада. Била је то моја две године старија симпатија, моја несуђена. Ишкрабао сам, онако у бесу, целу свеску до Краљева. Прво је настала мелодија, а текст сам хиљаду пута дотеривао. Песму сам снимио десетак година касније, а тек у мојој деветој деценији сазнадох да је моја несуђена преминула.
И ту није крај Мићине саге о хармоници и његовој несуђеној. Снимио је на мелодију Мије Крњевца и текст Драгише Недовића романсу „Сањао сам хармонику једно вече цело“. Кад је остарила несуђена, настала је песма „Окићена с мало пара, хармонико моја стара“.
– После двадесет година од њене удаје, негде на Теразијама, сретнем њу, девојку истог изгледа као и моја несуђена. Зауставим је, кажем јој на кога ми личи, а она ће ти мени: „Па, то је моја мама“. Одем у парк код Музичке академије и на новинама напишем стихове: „Дани среће, дани маште, давно је то било мила, сад се само сећам тебе, кад си моја љубав била. Једног дана као у сну, оствари се жеља моја, мислим да сам тебе срео, ал’ то беше ћерка твоја. Запитах је где си сада, да ли си ме спомињала, а она ми рече, јесте, још док сам била мала. На растанку рекох, кћери, помиловах је по коси, сретно жив’те у свом дому, један поздрав мајци носи“ – говорио је у мојим емисијама златоусти из Богдања.
У јеку највеће популарности, половином прошлог века, постаје један од уредника и продуцената загребачког „Југотона“, један од првих естрадних менаџера и један од највећих мајстора уметничке фотографије.
– Мој највећи успех као хармоникаша није у томе како сам свирао и компоновао на хармоници, већ у чињеници да сам отац и оснивач Прве хармонике у Сокобањи. Ја сам тај који је подигао хармонику, створио највећи фестивал хармонике на овим просторима. Данас хармоника има своју катедру на разним академијама. Има сокобањских победника који су доценти и доктори на разним академијама широм света – истицао је богомдани песник.
Мића Стојановић је један од првих народњачких кантаутора: пише, компонује, свира и пева. По вокацији је најмање певач, али је половином прошлог века снимио десетине певачких остварења, што соло, што у дуетима са Лепом Лукић, Бисерком Мишић, Миром Гроздановић, Љубицом Костић, Надом Пејчиновић: „Хармонико моја“, „Много снова, много нада“, „Крај Мораве на обали“, „Комшинице преко пута“, „Зашто сруши брачни вео“, „Шетао сам непознатим градом“, „Врати се, љубави најдража“, „За твој, драга, рођендан“…
– Половином прошлог века свирао сам хармонику на „Илици“ у Загребу у ресторану „Ловачки рог“. Свирао сам са тамбурашким оркестром Радио Загреба под управом Јулија Њикоша. Одем да предложим нове песме за Нестора Габрића, а мени уредник „Југотона“ предложи да ја снимим своје песме, али уз потврду да сам солиста неког радија. Ја одем у Радио Нови Сад, где сам иначе био солиста на хармоници, извучем потврду и уђем у дискографију. Признајем, моје су плоче куповане и због слика на омоту. Ја сам први певач који је убедио челнике Југотона да се плоче штампају са сликом певача, уместо дотадашње картонске амбалаже – говорио је легендарни кантаутор.
– И кад сам песмом обилазио свет, фалила ми је моја Шумадија, моја Морава, моја кућа. У воденици мога оца, једног ратног Божића, надошла ми је песма: „Сањао сам Шумадију, и видео цветна поља, тамо негде крај Мораве, где ми живи драга моја. Видео сам винограде, и пио сам вина рујна, љубио сам моју драгу, миловао недра бујна. Сањао сам Шумадију, лети јато соколова, видео сам моју њиву како орем с пар волова. У сусрет ми иде драга, са извора воду носи, на руци јој котарица, заденула цвет у коси. Сањао сам Шумадију, баш онакву као што је, на пропланку стада пасу, у долини село моје. Видео сам моју кућу, на прагу сам своме сео, димио се стари оџак, погачу сам топлу јео“.
Мића Стојановић, златоусти из Богдања, преминуо је у понедељак, 13. јула. На данашњој плејлисти су Мићини певачки успеси, а сутра ћемо представити и његове композиторске евергрине.
Фото: Pixabay.com
Извор: Горан Милошевић/Телеграф.рс
