Прослављени српски фудбалер Синиша Михајловић у животу је наилазио на препреке које би сваког човека сломиле, али не и њега.
Рођени борац није се никада предавао, а како „јако гризе“ у животу показао је и када му је откривена леукемија у јулу прошле године. За мање од годину дана, Миха је снагом воље и вером у свој борбени дух савладао опасног противника.
Живот га није мазио, почев од 1991. године, када је пред вихором рата напустио Борово село, које је четири године касније погодила хрватско-војна полицијска акција „Олуја“.
У своју кућу се вратио тек 25 година касније, када је, камуфлиран са капом и наочарима, дошао да види где је одрастао и провео детињство.
Ту одлуку донео је у децембру 2015. године пошто је три ноћи заредом сањао родно место. У друштву брата Дражена и кума, такође прослављеног фудбалера, Мирослава Тањге посетио је своју кућу, као и школу и терен на коме је направио прве играчке кораке.
Миха није могао да издржи, пред налетом сећања, на кућном прагу је заплакао. Михајловић у својој биографији „Божја левица“ признао колико је тешко поднео рат на територији некадашње СФРЈ.
„Под мојим притиском, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио нам се и брат Дражен. После је до нас стигла вест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао да баци бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику? Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из детињства, којег сам доживљавао као брата. Видели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље. Опростио сам му“, пише у књизи коју је 2012. написао Мирослав Гавриловић.
Извор: Курир спорт
