loading...
Србија

КО СЕ РАДУЈЕ ВАНРЕДНОМ СТАЊУ? Да ли смо близу новог полицијског часа и зашто је то питање ВАШИХ ПАРА

Кад бисте широм света питали лекаре који је најефикаснији начин за експресно сузбијање корона вируса, већина би вероватно одговорила: увођење ванредног стања и што строжег полицијског часа све до доласка прве безбедне вакцине против ковида-19.

Наравно, ситуација није тако једноставна. Питање је шта бисмо све, уз корона вирус, колатерално “сузбили” на тај начин док дочекамо вакцину? Плате? Радна места? Животни стандард читавих породица; можда и целе једне генерације? Од чега бисмо живели, шта бисмо јели и да ли је, напослетку, ласније умрети од глади или ковида-19?

Колико карантина је довољно?

Ту долазимо на тему о наводном увођењу ванредног стања у Србији од 1. октобра која је, иако на крајње климавим основама, побудила много пажње данас у Србији. Све су шансе да такве одлуке неће бити у догледно време, пре свега због релативно повољне епидемиолошке ситуације у Србији. Др Тидоровић је у свом коментару на ову тему данас био много оштрији, помињући “будале” и “глупост”.

Поред ванредног стања и полицијског часа као здравственог питања, јасно је да је борба против корона вируса ограничавањем кретања постало једно од главних политичких питања широм света. После првог таласа пандемије, током којег је већина држава завела строге карантине, већина влада данас, у другом пику који је и јачи од првог, избегава и да зуцне речи “карантин” и “полицијски час” , у страху од негативне реакције бирача којима је ковида и затварања преко главе.

То је природна реакција и грађана, али и политичара, који се више плаше политичке смрти, него праве.

Корона и политичка ситуација у Србији

Полицијски час и ванредно стање су стално политичко питање и у Србији где се, баш као и у САД или Великој Британији, између власти и опозиције размењују ударци у рањива места, а избегавају пипаве теме. Примера ради, копља су се оправдано ломила због одржавања парламентарних избора између два таласа короне, али нико није луд да преиспитује епидемиолошке ризике који вас чекају у градском превозу, у којем на стотине и хиљаде путника, од којих поједини и без маски, током једне вожње пипкају исте шипке и рукохвате.

Каква би судбина чекала тако искреног политичара? А на посао се некако мора стићи.

Слична ситуација је и у политичким аренама широм света. Председнички избори у САД ће се ломити управо на питању: колико карантина и затварања је довољно? Демократе у САД оштро нападају Доналда Трампа због опуштеног става према ковиду; његови савезници се, пак, залажу за релативно благе епидемилошке мере, у страху да би свако даље затезање утицало на још драстичнији економски понор.

У Италији се политичари јавно заклињу да “неће бити нових затварања” упркос јаком удару другог таласа короне, док је британски премијер Борис Џонсон применио стратегију којој је склона већина влада у Европи. Ограничавају се споредна окупљања, попут свадби, малог фудбала и сахрана како би се створио утисак да се нешто затвара, док све заправо остаје релативно отворено и економија, кљакава каква јесте, ипак некако наставља даље. Схоw муст го он.

Тек када су размере новог таласа короне у Британији достигле застрашујуће размере, Џонсон се одлучио на увођењење полицијског часа после 22 сата.

Срачунати ризик

Треба бити поштен, па не заборавити да се овако тешке одлуке о животу и смрти кроз призму политике и економије доносе буквално сваки дан чак и у најбоља времена мимо пандемије.

То је мрачна, али сасвим логична друштвена калкулација. Могли бисмо, на пример, да ограничимо брзину кретања аутомобила на 20 километара на сат и тако смањимо број смрти у саобраћају на нулу, али како бисмо с друге стране стизали на посао или код лекара? И станови у новоградњи би могли да се граде да буду 100 одсто заштићени од провале, пожара, поплаве и земљотреса, али ко би желео да купи толико скуп квадрат?

Као припадници друштва, сви живимо у срачунатом ризику и надамо се најбољем. Колико га добро срачунамо, тако ћемо и проћи.

Извор: МБС

loading...