Жића Којић је преминуо у понедељак 7. септембра 2020. године.
Живадин Жића Којић је рођен 10. јула 1939. године у Чокешини. Инспирисан љубављу мајке Мачванке и оца Јадранина, богомданом природом и славном историјом родног Подриња, рано је почео да пише и пева.
Прву песму је Жића написао и компоновао још 1959. године за време служења војске у Бањалуци. Заљубио се у ћерку свога капетана и овековечио је у песми „Бањалуко тебе Врбас дели, ту смо драга љубав започели“. Прву плочу снима за „Дискос“ 1967. са композитором Микијем Митровићем, а годину дана касније улази у певачко јато Буце Јовановића. Са оцем срцепарајуће песме снима две синглице са осам песама, и ту „Лепу Јану“ која је ишла испред свога века.
– После изузетног успеха наше прве плоче са „Лепом Јаном“, предложи ми Буца да за другу плочу продам нешто стоке и припремим паре за рекламу. Мени то буде криво, па кажем великом Буци: „Слушај мајсторе, мој отац очекује од мене да од певања нешто и зарадим, а не да распродам и последње теле из штале“.
– Тако је завршена сарадња са Буцом, и од 1970. до данас сам себи компонујем, пишем стихове, свирам хармонику, аранжирам и шефујем оркестром – причао је један од првих и последњих аутентичних кантаутора у народној музици.
Уследиле су Жићине кантауторске песме за сва времена: „Мој животе, шта ли ми те трује“, „Нек увену руже“, „Пусти ме да одем где ме мисли носе“, „Никад кући не дођем до зоре“, „Ој девојко малена“, „Јављам ти се мајко из туђине“, „Кад бих смео да ти кажем мајко“, „Кићени сватови“, „Мачво моја најлепша на свету“, „Шљива ранка, крушка караманка“, „Стара воденица“…
Снимио сам само у двадесетом веку макар десетак песама за сва времена, и исто толико и у двадесет првом веку. Ни изблиза нисам стекао статус какав заслужујем. Кад сам навршио осамдесет година, добио сам статус естрадног уметника!? Славу и популарност никад нисам јурио.
– Гледам омот мојих првих плоча са Буцом Јовановићем па се питам: „Да л’ се живот поиграо са мном и са мојим ликом, је л’ могуће кад остариш да не требаш више ником. Не требаш ни жени, а деци још мање, сви чекају да наследе дедино имање“.
– У таквом расположењу уђох у серијал „Никад није касно“ као један од првих и најстаријих учесника. Дођох до четвртог круга, и испадох. Жао ми је што чланови Грандовог жирија нису имали појма да сам седамдесетих година прошлог века снимио двадесетак плоча за ПГП, што самостално, што у сарадњи са Латифом Хавкићем, и неколико студијских албума после две хиљадите. Тиме су показали и незнање и непоштовање великана који су ме пратили на тим плочама – јадао се Жића.
Искрено, био сам затечен појављивањем мога кума Жиће Којића у серијалу „Никад није касно“. Питао сам се, зар је могуће да мој кум „Громовник са Цера“, ексклузивац ПГП-а, један од првих певача Буце Јовановића, радио певач који је 1956. положио аудицију код Царевца, један од првих и најаутентичнијих кантаутора народне музике, дође на Грандову бину и понизно се представи члановима „стручног жирија“ који нису били ни рођени кад је он снимао вечите хитове: „Ја сам Жића Којић из Чокешине?!“
Зар да окорели народњак оде пред ноге оних који су четврт века мутили изворну народну музику, па кад је понестало „звезда“ и „звездица“ сетише се и ових заборављених из „Последње шансе“? Зар Жића Којић да се такмичи са онима који нису снимили ниједну плочу? Зар овакав ћириличар да се такмичи са пропалим гитаристом, уображеним Хендриксом?
– Сад се кајем што сам ушао у „Никад није касно“. Ако је до утехе, наши стари веле: „Не ору се долине, без маторе волине“ – приметио је „Громовник са Цера“ у последњем појављивању у мојој емисији.
Извор: Телеграф.рс/ Srbijadanas.com
