loading...
Издвајамо Православље

14 правила за одлажење у цркву: Ако желите заиста да будете синови Христови испоштујте 14 канонских услова

Према писању странице манастира Јовање, прави смисао ваш одлазак у Цркву имаће тек када испуните ових 14 правила.

У даљем тексту видећете да нису у питању строга правила која прописују неки закони, већ људска и благодолична, која чисте срце и душу и помажу нам да успоставимо мир и равнотежу!

ЧЕТРНАЕСТ ПРАВИЛА ЗА ОДЛАЖЕЊЕ У ЦРКВУ – Старац Клеопа – Манастир Јовавање

Браћо, треба да знате да хришћанин који одлази у цркву има 14 канонских благодоличних правила, ако жели да му буде на корист Света црква. Ако их не испуњава, одлази у храм на осуду.
Изложићу вам благодолична правила за хришћанина који одлази у Свету цркву.
Ако хоћете да ваистину будете синови Христове Православне цркве, која нас скоро 2.000 година рађа водом и Духом на Крштењу, у Цркви Христовој која је стуб и тврђава истине, знајте правила за одлажење у Цркву, као што следи:

1. Први канонски услов да би одлазио у свету цркву јесте да се са свима помириш. Ако иде мајка у цркву или отац, нека каже: „Опростите ми, децо! Опрости ми, супруго!“

2. Други канонски услов. Када одлазиш у цркву, однеси мали дар из своје куће. Макар свећицу, макар новчић, просфору, чашу вина, шта можеш. Јер кроз тај мали дар који носиш у цркву благосиља се цео твој иметак, јер га дајеш на жртву Богу.

3. Трећи канонски услов. У цркву је добро да одлазиш јутром раније, да би могао ухватити Васкрсно јеванђеље јутрења и Славословље. И истовремено, ако одеш раније, можеш се у миру поклонити, нема много света у цркви, одеш на своје место и тако не реметиш богослужење.

4. Четврти канонски услов. Мушкарци треба увек да стоје у цркви на десној страни, а жене на левој страни. И овим редоследом треба да стоје у цркви: стари људи на челу, средовечни иза њих, најмлађи иза њих, младићи и дечаци исто тако. Такође и жене. А између мушкараца и жена оставите стазу у цркви, да би прошао ко дође да се поклони и да однесе дар светом олтару.

5. Пети канонски услов јесте да не разговарате у цркви, јер је то велики грех. Ако је велика потреба да говориш, говори шапатом или знацима.

6. Шести канонски услов. Ако одеш у цркву, немој излазити док се не заврши богослужење. Само, Боже сачувај, ако си болестан или ако што пострадаш. Али иначе немој излазити, јер ако изађеш пре завршетка Литургије, подобан си Јуди, који је изашао са Тајне вечере, где беху за трпезом Спаситељ са апостолима, и отишао је и продао Христа. Тако поучава Св. Јован Златоуст.

7. Седми канонски услов за оне који одлазе у цркву. Када се клањате светим иконама, немојте целивати Светитеље у лице, јер је грех. Није допуштено. Ако је Светитељ осликан у стојећем положају, целиваш му ноге; ако је осликан до појаса, целиваш доњи део иконе.

8. Осми канонски услов. Знајте да након што свештеник изрекне благослов почетка Свете литургије, ником више није допуштено да се клања у цркви или да још носи дарове олтару, јер је то велики грех.
Када чујеш да свештеник каже: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“ – готово је! Од тада свако стоји мирно на свом месту, не одлази више да се клања. Чак и ако си дошао с даром у цркву, са свећом и са просфором, предаћеш их на крају.

Јер од тога часа свештеник ступа у Свету литургију и нема више времена да узме дар. Јер ако одеш, и он престане са литургисањем, остаје му мноштво молитава, и има грех. Дакле, дарови се предају у цркви до благослова Свете литургије.
Од тада надаље није више допуштено ни да се клањаш, зато што узнемираваш оне који желе да слушају Свету литургију.

9. Девети канонски услов. Хришћани треба да клече када се освећују Пречисти дарови, када се поје: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо…!“. Други клече и на Јеванђељу. Није грешка. На Достојно и на Оче наш, тада се клечи. И након што се отпоје Оче наш, врши се целив мира. Тако се раније поступало. Сада се у појединим црквама то заборавило. (Ово је обичај Румунске Цркве, нап.изд.)

Који имају раздрешење и желе да се причесте Пречистим тајнама треба да траже опроштај од свих, од најстаријих до најмлађих. Ако су мушкарци, одлазе најстаријим људима са чела. И од којих су имали какво ожалошћење, Боже сачувај, нека траже опроштај: „Опрости ми, брате! Опрости ми роде, или суседе!“.
Исто тако и жене нека иду најстаријим женама и нека узму опроштај, нека им целивају руку, а ове нека их пољубе у чело. Тај поредак се врши пре но што се одлази на Свето причешће. И потом узимаш упаљену свећицу и код иконостаса је дајеш Црквењаку у руке; не идеш с њом пред свештеника, пред Свети путир.
Зато што кад идете пред Свети путир није допуштено да будете са упаљеном свећом, нити да се још осењујете Светим крстом, јер је велика опасност. Догађало се многима да су, крстећи се, ударили Свети путир, свештеника, и просули Светиње. Догодило се у многим црквама.

Ја сам тако пострадао. Дошао је један из Велике Саске на причешће; бејах старешина у манастиру Слатини, и ударио ме је по Светом путиру, и – да га не бејах држао – пао би насред цркве. Имао сам Светиње у њему. И ипак ми је просуо део Светиња. Имао сам да творим епитимију и правило.

Неки момчић, када се прекрстио, гурнуо је Свети путир. И да га не бејах чврсто држао, целог би ми га просуо, и из тог разлога не бих више могао да будем свештеник. Скаменио се и он. А бејах им рекао, јер беху стотине људи са упаљеним свећама: „Немојте се више крстити када стигнете пред Свети путир, и свеће оставите тамо код иконостаса!“
Када одеш пред Свети путир, прекрстиш руке на грудима. И тада свештеник узима кашичицом Пресвете и Пречисте тајне и даје ти да их примиш.

10. Десети канонски услов. Након што си примио Пречисте тајне Исуса Христа, пређи ка ђаконским дверима, да би ти тамо дали нафору и чашицу вина. Затим одите до певнице или у припрату, да бисте очитали молитву благодарења након Светог причешћа.
Треба да знате да нико не сме да се причести, ако није прочитао молитве за причешће. Затим – захвалне.
Ко се причестио не сме више да целива руку свештенику. Док не будеш јео, не смеш више да целиваш ни свете иконе, ништа; јер си тада примио Христа. Након јела можеш да целиваш руку и свете иконе.

Након причешћа није ти допуштено да пљунеш три дана и три ноћи. Тако је по канонском поретку. Али бар до сутрашњег дана; макар 24 сата, упамтите. Али књига казује три дана. Тако је након Светог причешћа.
Који су у браку и желе да се причесте Пречистим тајнама треба да чувају чистоту у породици бар три дана; а након што су се причестили да је одрже бар два дана. А у постовима треба у све дане да живе у чистоти.

11. Једанаести канонски услов. Који је дошао у цркву из неке породице назива се апостолом породице. Он треба да узме свету нафору за све укућане.

Укућанима није допуштено, Боже сачувај, недељом и празником да поједу штогод док не дође онај из свете цркве да им донесе свету нафору, да узму свету нафору уместо Пречистих Тајни. Јер се на грчком света нафора назива антидорон, то јест – уместо дарова, замењује Пречисте тајне за оне који не могу да се причесте.

Недељом и празником, у време свете Литургије, није допуштено да припремаш јело, јер је то велик грех. Припреми јело од суботе увече и стави га гдегод на хладном, јер имате сада фрижидере, и подгрејеш га када дођете из цркве. У случају неодложне потребе, након што изађеш са Свете литургије, допуштено ти је да припремаш јело. Али у време свете Литургије, када свештеник везује небо са земљом и вади частице за милионе душа, немој да се лаћаш припремања хране, јер је велики грех!
Тако је било код наших предака. Питајте старе, јер су тако држали раније! Није се припремала храна недељом. Велики је грех. Није допуштено да ложиш ватру и да припремаш храну када свештеник служи божанску Литургију за толико милиона хришћана, где посредује опраштању за толике душе, и за оне из пакла, и за оне с небеса, и за оне са земље.

12. Дванаести канонски услов. Ко је био у Светој цркви, када је свештеник рекао: „У миру изиђимо! У име Господње“ и извршио отпуст, то јест крај Свете литургије, чини три поклона посред цркве и одлази кући.
Од цркве нека се не зауставља до својих врата. Да га како не одведе ђаво од цркве у крчму или на игранку, јер онда тешко њему. Отпочео је с Богом и завршава с ђаволом. Јер тако чини непријатељ: „А да ли да одем том рођаку; али, да одем ономе томе; али, да одем мало у крчму!“

Радост ђаволова што те је извео из раја Божијег и одводи те у пакао, јер крчма је чељуст пакла. Тако је називају сви Свети Оци.

Када си ушао у крчму, ђаво ти укуцава три клина. Први клин када си ставио ногу на праг крчме, други – када си сео на столицу за столом у крчми; и трећи – када си узео прву чашу. Затим си његов: држи те он тамо, не избављаш се брзо. Укуцао ти је три клина.

Дакле, с врата цркве иди право кући!

13. Тринаести канонски услов. Када одеш кући, очитај молитву код Светих икона, и када сви седну за трпезу, ти им испричај шта је и теби остало у глави из цркве: „Гле, био је тај и тај Апостол, то и то Јеванђеље; свештеник је одржао ту и ту проповед; гле овако је појао појац; тако је лепо било!“, да би чули и они који, из благословених разлога, нису могли да иду у цркву.

14. Четрнаести канонски услов. Након што си и ти јео, одмори се два сата. Затим треба недељом и празником да идеш у посете и да посећујеш болесне и убоге.

Ако знаш којег болесног старца или коју болесну жену или дете, или кога ко лежи у постељи много година, иди и посети га, јер чуј шта говори Христос у дан Суда: Болестан бејах и не посетисте ме (Мт 25,43).

Ако не можеш однети ма и најмањи дар болесноме, отиди и реци му реч утехе: „Трпи, брате! Моли се Богу, јер те љуби! Кога Бог љуби тога и кори. И ако будеш трпео на овом свету, нећеш више трпети загробно. Тако је трпео Јов, тако је трпео Лазар!“
Дакле, четрнаесто правило јесте да посећујемо старе и болесне недељом и празником.

Ово су укратко 14 правила благодостојности за хришћане који одлазе у Свету цркву недељом и празницима.

 

Извор: Opanak.net

loading...