loading...
Регион

ОВАКО СУ ЛИКВИДИРАНИ ПАВЕЛИЋ И ЛУБУРИЋ: Умирање дуго две године и убиство маљем уз овај поклич

Српски филм “Дара из Јасеновца” редитеља Предрага Антонијевића, снимљен уз подршку Филмског центра Србије, имао је ексклузивну светску телевизијску премијеру на Првом програму Радио-телевизије. Фокус је од старта измештен са приче о филму о Јасеновцу на причу о Јасеновцу, и тешко да телевизијска премијера може то да промени.

У самом филму у центру пажње су усташки злочинци на челу са озлоглашеним Максом Лубурићем, управником логора смрти. Лубурић је био десна рука поглавника НДХ Анте Павелића, који је био архитекта ужасних злочина над српским, јеврејским и ромским становништвом.

Оно што повезује ова два злочинца, осим зверстава које су почлинили, јесте и начин њихове смрти. Наиме, обојица су убијени.

Ко је “заповедник својих месара”?

Вјекослав Лубурић “Макс”, опеван као заповедник “својих месара”, рођен је у Хумцу код Љубушког 1913. године. За њега је чак и ћерка Анте Павелића, Вишња, мало пре смрти 2015. рекла да је био “лудак, умно болестан човек, да уопше није могао да се контролише”.

Део хрватских историчара и оних који се труде да на разне начине “оправдају” злочине, данас покушавају да објасне да је Лубурић такав постао јер му је, наводно, док је имао само 10 година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. Са Антом Павелићем 1926. године покушао је да побегне у иностранство, али га је полиција ухватила и проблематичног 16-годишњака вратила мајци.

Две године касније придружио се првим усташама у Мађарској, али га је коштало слободе то што је дошао као делинквент. Власти су га ухапсиле због некакве проневере и осудиле на пет година затвора. А кад је 1936. пуштен, практично је умирао од глади на улици. За клупу за ратне злочине било би довољно већ то што је управо он био тај који је у августу 1941. основао логор у Јасеновцу.

Само у дечјем логору у Сиску умрло је између 1.152 и 1.631 деце у језивим условима. Практично је заповедао логорском машинеријом смрти у НДХ. Није се либио да стреља ни своје. Крајем 1942. због дивљања га је сам Павелић једва заштитио од немачког официра вон Хорстенауа који је учинио све што је могао да га стрпа иза решетака. Иза Лубурића је остало на десетине хиљада стрелајних, покланих, раскомаданих цивила свих доби, вера, националности, полова, дословно реке крви.

Ликвидирао га је онај у кога никада није посумњао

Илија Станић, син једног од покојних усташа, а у том тренутку једини у кога је Лубурић имао поверења, био је Удбин агент. Месецима је Станић припремао да с њим остане сам, да га пре тога дрогира прашком за спавање, како би имао апсолутно чисту ситуацију. Коначно, 20. априла 1969. Станић је све то припремио у Лубурићевој кући. Кад је 56-годишњи Лубурић био у кухињи, Станић му се прикрао са чекићем и распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, покушао да устане, а овај му је викнуо: ” Мајку ти ј*ем усташку! Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!” и након тога му са још три ударца разбио лобању.

Сам Илија Станић, удбашки агент, испричао је своју причу:

– Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попио је све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“ Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти је*ем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лобања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у ћебе. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да шпанска полиција помисли да је отет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам. “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм “брату” у Коњиц: “М. никад више!“

Ко је један од највећих злочинаца 20. века?

Радини поред Коњица. Место је одувек било већински српско, али Павелићев отац, Личанин из Кривог Пута поред Сења, дошао је тамо да ради на изградњи пруге, па се породица доселила с њим.

То село, смештено у Херцеговачко-неретванском кантону, углавном је разорено у последњем рату. Павелић је прва слова научио у мектебу, исламској верској школи, а грађанско образовање, гимназију и факултет, завршио је у Травнику, Карловцу и Сењу.

Факултет је завршио у Загребу. Већ 1918. године оженио се Маријом Ловринчевић, фамозном “Маром” која је наводно била јеврејског порекла. Учланио се у десничарску Хрватску странку права, па је постао и заступник у београдској скупштини, где је присуствовао атентату на Стјепана Радића.

Анте је под утицајем шестојануарске дикатуре политички клизио све десније да би, притиснут и геополитичким разлозима, склопио трајни савез с фашистима и нацистима.

Павелић је успоставио систем масовних егзекуција у којима су страдали људи који са политиком нису имали никакве везе. Његовим ступањем на власт, ратна позорница у Хрватској, де факто значи и Босни и Херцеговини, постаје поприште најкрвавијег рата који су ови простори икада видели.

Иза Анте Павелића није остало ништа што би цивилизован свет могао да призна као успех. Остали су расни закони, концлогори, геноцид, терор, пљачка, продаја државне територије, савезништво са Хитлером: НДХ се не памти углавном по томе, него само по томе.

“Два метка за Павелића”

Уз помоћ неколико пријатеља, Благоје Јововић, у недостатку судског процеса и законске казне, по сопственим речима спровео је правду над злочинцем Антом Павелићем 10. априла 1957. године. Тако је осветио стотине хиљада Срба који су невини страдали од усташке каме у стравичним злочинима у Другом светском рату. Зликовац је преминуо од последица рана које му је нанео овај херој.

У аутобиографији коју је издиктирао Тихомиру Тиху Бурзановићу, у књизи “Два метка за Павелића”, Јововић овако описује догађај:

“Идем за њим брзим кораком, скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осетио, видео… Почео је да виче: “Мајку ти је**м српско-јеврејску, комунистичку!” Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да верујем да се прави мртав, ако су два метка у њему. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: “Јуре, Јуре!” И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било? Онако задихан, говорим им: “Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!”. “Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.”

Јововић није ни осетио да је погођен хицима Павелићевог обезбеђења. Успео је да побегне из осињег гнезда и на неко време нестане.

У новинама су осванули наслови да је извршен атентат на бившег поглавника НДХ Анту Павелића и његова фотографија у болничком кревету.

Лажни идентитет је пао и Аргентина више није могла да одбије захтев за изручење, али се умешао фашистички генерал Франко и пребацио га је у Шпанију којом је владао.

Павелић је умро две године касније, од последица рањавања. Атентатор Благоје Јововић је наставио да живи мирним анонимним животом, скривајући велику тајну.

Благоје Благо Јововић (1922 -1999) био је борац Југословенске војске у отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и човек који је извршио атентат на једног од најкрупнијих ратних злочинаца Другог светског рата Анту Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса. Јововић је живео у Аргентини, а 1999. године посетио је први пут тада СР Југославију и Црну Гору од 1944. године.

Јововић је тада допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

Извор: Блиц