Србија

ШОКАНТНЕ ТВРДЊЕ! Руси открили: Све оно што се заиста догодило на Косову а што су сакрили

Смена америчког председника и долазак ултраглобалисте Џоа Бајдена на власт, снажно су утицали на председника Србије Александра Вучића, јасно дајући до знања да нова америчка администрација нема намеру да показује етикецију и манире око „косовског проблема“.

Сигнали да се обавезе око Косова морају испунити – и то без одлагања – толико су јасни да је Вучић одједном, буквално одмах, поново почео да плаче о потреби некаквог „разграничења Косова“.

Тема разграничења јужног српског региона је крајње мистериозна. Главна ствар се састоји из неколико тачака.

Прво, само Вучићево учешће у решавању косовског питања је нелегално, јер је према закону Србије, Влада Републике Србије једини легитимни извор извршне власти. Председник не формира, не усмерава спољну политику земље, он је само њен свечани представник.

Друго, његов програм (платформа, план итд.) за решавање косовског питања никада није представљен нити влади, ни парламенту. Односно, сви разговори о разграничењу нису ништа друго него FAKE NEWS. Али чак и у „лажним вестима“ , Вучић избегава да максимално конкретизује свој ништавни план.

Генерално, ствара се слика по којој Вучић жели да добије север Косова и Метохије, дајући остатак Космета сепаратистичкој Приштини. Међутим, албанска страна то тумачи на свој начин: Хашим Тачи је више пута изјавио да Приштина разграничење не схвата као поделу Косова и Метохије, већ као признање Србије територијалног интегритета „Републике Косова“ у садашњем облику (наравно, укључујући и север покрајине), али ДОДАТНО „Косова“ треба да добије још три региона југа централне Србије – Прешево, Бујановац и Медвеђу (овај регион Албанци називају Прешевском долином).

Даље, најмоћнија политичка група на Косову, она Рамуша Харадинаја, држи се најстрожије политике „нећемо се одрећи ни педља косовске земље“. Албин Курти, једна од најпопуларнијих личности међу сепаратистима, дели исту позицију.

Односно, „политички естаблишмент Косова“ је по овом питању јединствен, а подела је за њега празна фраза. За Харадинаја су сва питања о територијалном интегритету „Косова“ толико затворена да је он већ кренуо путем уједињења са Албанијом. Односно, у геополитичком смислу, у току је систематски плански рад на стварању „Велике Албаније“.

Остаје само да се разјасни питање кључних фигура у овом пројекту. Његова реализација не би била могућа да су само Запад и косовски Албанци радили на стварању „Велике Албаније“.

Јер „Косово“ је нелегитимна, кривично кажњива сецесија, која је чак и настала као резултат најтежег међународног злочина – употребе силе једне државе (групе држава) против друге државе, што се сматра злочином против мира.

Резултати онога што се догодило не могу се недвосмислено легализовати. У супротном, поступак за извођење насилних радњи које стварају „ситуацију на терену“ (упозорење за Русију!) биће тестиран и легализован. Тада ће уследити оно најзанимљивије: резултат насиља легитимизираће се кажњавањем саме жртве.

Жртва ће морати да сама да плати за злочин почињен над њом, у овом случају, за војну агресију земаља НАТО над њом. У овом случају, део територије ће се узети као накнада. Присталице било ког облика разграничења треба да одговоре на питање: да ли јеврејски народ треба да плати нацистичким злочинцима за Холокауст? Или логика Вучићевих присталица делује само у једном смеру, на основу антисрпских двоструких стандарда?

Разјаснимо низ питања која тренутни председник Србије очигледно жели да замагли. Вучић посебно инсистира на томе да је „Тадић предао Косово“. Ситуација са бившим председником Србије Борисом Тадићем је следећа: за време његовог председниковања, заиста је био припремљен терен за издају.

Главни циљ и услов Резолуције Савета безбедности УН 1244 формулисан је у виду присуства међународне администрације која влада покрајином, све до уставног утврђивања статуса КиМ у оквиру Републике Србије.

Међутим, преговарачки процес између Београда и Приштине, који је трајао с прекидима, али врло стабилно, вешто је заменио кључну тезу: уместо дефинисања статуса албанске националне мањине, односно статуса покрајине у Србији, на дневном реду је било питање статуса Косова и Метохије у смислу стицања њихових државних својстава до суверенитета.

Тадићева „достигнућа“ била су изузеће питања Косова и Метохије из надлежности УН и његово преношење на ниво ЕУ (што је он искористио, примењујући читав спектар притисака на српску страну, што отвара питање смисла овог корака са стране Београда).

Тадић је пристао на увођење мисије ЕУЛЕКС у покрајину – најгрубље кршење Резолуције 1244 и српског законодавства. Тадић је питање о независности Косова поставио пред Међународни суд правде на такав начин да је добио одговор који сасвим одговара питању – сви светски правници и даље ломе копља о значењу те препоруке Међународног суда.

Њена суштина је у чињеници да било која група може да прогласи било шта – и само по себи то проглашење није кршење међународног права. Међутим, додајемо да нико није прекинуо деловање међународних норми у погледу територијалног интегритета и суверенитета држава, незаконитости сецесије и права државе да обнови и одржи уставни и правни поредак на својој територији.

Тадићева преговарачка група, на челу са Борком Стефановићем, парафирала је (ставила иницијале на) споразум о граници између Србије и „Косова“. Она је матичну службу и катастарске документе пренела у Приштину, а такође је склопила и споразум о међусобном признавању диплома – он је отказан, али је поново донет на основу Вашингтонског споразума Вучић-Трамп из септембра 2020. Све наведено потврђује једну тезу: није Тадић бољи од Вучића, већ је Вучић много гори од Тадића.

Гранични споразум ступио је на снагу у децембру 2012. године – након доласка Вучићевог тима на власт (у пролеће 2012. године Томислав Николић је победио на председничким изборима, али фигура у сенци која је буквално ујахала на Николићевој грбачи, био је Александар Вучић, штићеник Микија Ракића, шефа кабинета Бориса Тадића и главне америчке креатуре у Србији).

У априлу 2013. године Ивица Дачић и Александар Вучић потписали су Бриселски споразум. Његова суштина лежи у чињеници да су српске власти добровољно напустиле полицију, суд и систем безбедности Републике Србије на територији целог Косова и Метохије, укључујући и север са српским становништвом, преносећи ове функције у руке одговарајућих приштинских органа.

Полиција је сада само једна – „косовска“, српске судије положиле су заклетву сепаратистичкој влади, српске специјалне службе на територији региона једноставно су престале да постоје. До тог тренутка, север Косова био је апсолутно неприступачан за сепаратисте.

У целом тексту споразума нема ни једног помена Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Устава и закона Републике Србије, ни у једном облику се не помиње чињеница да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Само се помињу „косовски закони“, приштинска влада се назива централном влашћу. Дакле, Србија признаје легалност правног поретка који делује на Косову.

Савез српских заједница, који не постоји према косовском законодавству (постоји Савез косовских заједница), требало би да буде укључен у правни поредак „Републике КосовА“. Србија не зна ни за шта горе у историји „решења косовског питања“ од Бриселског споразума.

Напоменимо још један детаљ: једна од четири општине са српском већином на северу Косова (општина Лепосавић) укључена је у ову аутономну област тек 1961. године, до тада границе уопште није било, граница је условно повучена дуж граница општина – испоставило се да је то неважно, Лепосавић „гурају“ у „Републику КосовА“, без обзира на све.

У сенци Бриселског споразума, постојао је војно-обавештајни споразум са Сједињеним Државама, такође закључен у априлу 2013. године, којим се српски безбедносни апарат ефективно ставља под прекоморску контролу.

Вучић без икаквих овлашћења обнавља преговарачки процес на линији Београд-Приштина. До данас су приштински сепаратисти не од Тадића, већ од Вучића, добили следеће елементе:

– Најважније атрибуте државности у облику границе и царина;

– Од новембра 2013. године избори на Косову и Метохији одржавају се искључиво по законима „Републике КосовА“;

– Приштина је добила сопствени међународни позивни број +383;

– Главно рударско-металуршки комбинат „Трепча“, главно рударско-металуршко постројење у региону, пребачено је у руке сепаратиста (пролеће 2019., то би било немогуће без претходног пријема Приштине на север региона);

– Крајем 2020. године „КосовА“ је стекао сопствени енергетски систем и, сходно томе, енергетску независност;

– Право Албанаца да у Србију уђу само са личним картама (крај 2020. године);

– Београд врши притисак на Србе, захтевајући од њих да узму пасоше и регистарске таблице „Републике КосовА“;

– Вучић развија мини-шенгенску иницијативу – пројекат отворено везан за изградњу Велике Албаније, пошто је аутопуту Београд-Приштина-Драч додељен статус највишег националног приоритета од 2015. године (ово је логистичка рута за трансфер најјачег јужног крила НАТО из унутрашњости Јадрана);

– према Вашингтонском споразуму између Вучића и Трампа у септембру 2020. године, Београд се обавезао да ће поред наведеног пута изградити и железничку пругу до Јадрана (железничка пруга Ниш – Приштина – Драч), што значи потпуни приступ НАТО-у (са Алијансом је Србија управо од приступања Вучића, у највишој фази сарадње ИПАП. У јануару 2015. потписани су технички протоколи споразума СОФА, а у јулу 2015. године су ратификовани, чиме је држава у потпуности стављена на располагање НАТО, дубока територија Балкана, односно до Вардарско-моравске долине, која повезује Азију са Европом. Закључење Вашингтонског споразума омогућило је албанском премијеру Едију Рами да тврди да ће луку Драч претворити у косовску луку (!);

– Према Вашингтонском споразуму испоставило се да је последњи, раније неприступачни циљ, сада у рукама Приштине: језеро Газиводе и са њим читав енергетски систем региона;

– Београд је створио сопствену алтернативну странку косовских Срба „Српска листа“, која је постала фракција „косовског парламента“, који је 2017. године подржао избор Рамуша Харадинаја за премијера;

– Генерално, за време председниковања Вучића, „КосовА“ је формално створило своју војску.

Тако су, под тренутним председником, сепаратисти стекли кључне атрибуте државности – територију, границе и војску. Осам година власти Александра Вучића нису учиниле ништа да врате 250 хиљада Срба протераних са Косова и Метохије.

И то упркос чињеници да је огроман наталитет у албанском окружењу на Косову мит. На Космету нема више од 800 хиљада Албанаца. Резултати избора показују да су Албанци из Албаније и Македоније уписани на изборне листе.

Ниска излазност Албанаца на изборима у стварности значи да њих једноставно нема на Косову. Тренутно на Косову и Метохији има 130 хиљада Срба, а још 250 хиљада је протерано. Дакле, укупно 380 хиљада Срба, којима треба додати Горанце, Турке, Хрвате и Роме. Укупан број неалбанског становништва на Космету ће бити најмање 500 хиљада људи.

Још је неумољивија чињеница да албанска омладина настоји да напусти Косово и никад се тамо не врати (тамо живи добро само врх бивше Ослободилачке Војске Косова). Млади Албанци напуштају КиМ у још већем броју од Срба из Србије.

Албанци уништавају патријархалну породицу и старе вредности. Младе Албанке су сада више оријентисане према европском моделу, наталитет им је пао на ниво од 2-3 деце, док је наталитет код Срба на северу Косова већи.

Забележимо и дела застрашивања косовских Срба лишавањем социјалних давања из Београда, накнада и надокнада (које, успут, није утврдио Вучић), што је довело до чињенице да су косовски Срби почели више да се плаше српске власти него Приштине.

Вучићева група нема никаквих супротних, конкретних и опипљивих резултата. Због тога је за њега од виталне важности да надува пропагандни балон, како би степеном хистеричних, узбуњујућих испада сакрио суштину текућих процеса.

Сада је фокус поново на „разграничењу“, али север региона, који је сам Вучић дао у руке лидера Ослободилачке Војске Косова, неће бити враћен.

Последњи бастион Србије, упориште и спас, је само Резолуција 1244 Савета безбедности УН. Нико нема никакво формално ни морално право да правда пут председника Србије Александра Вучића, који подрива територијални интегритет и суверенитет сопствене државе.

 

 

 

 

 

 

Извор: Регнум