Илија Ивановић преминуо је у септембру 2019. године, и био је последњи преживели учесник пробоја у Јасеновцу. Две године пре смрти, Илија се у интервјуу за „Блиц“ присетио тих мрачних дана.
Страшно сведочење о мучењима у јасеновачком логору НДХ, током Другог светског рата, репортеру “ЕуроБлица” изнео је Илија Ивановић (89), једини живи актер пробоја логора у априлу 1945. године.
Овај бивши учитељ у поткозарским селима и средњошколски професор у Зеници, у Јасеновцу је провео нешто мање од три године. Доведен је у тринаестој години из родних Горњих Подградаца, у колонама деце, а после пробоја у којем је, великим чудом судбине остао жив, вратио се 26. априла 1945. године.
У инат поодмаклој животној доби и неописивој патњи у логорима смрти, Илија је сачувао бистар ум, а његово сећање је јединствена филмска прича која плени и оставља без даха. Са супругом и сином живи у породичној кући у Жеравици код Градишке, где је радо пристао да за “ЕуроБлиц” изнесе исповест о тамновању у Јасеновцу, одакле је побегао 22. априла 1945.
Илија каже да су, у потпуном безнађу, последњи логораши уз повике “Слобода или смрт” јурнули на капију, после дуго и тајновито припремане акције. Њих више од 1.000 покошено је рафалима већ на првом кораку, али се заједно са стотинак логораша домогао шуме и слободе.
– Гледајући често Сунце како излази иза облака, стално сам гајио наду и веру у чудо, да ћу се спасити. Зар да сутра не видим тај излазак? Гледао сам и плаве висове Козаре у даљини. Тамо су Подградци. Тамо је слобода. Тамо је мајка, сестре, брат. Како је то близу. Брзо бих стигао, за пет до шест сати пешке. Зар ће ме убити, а нисам ни кренуо у живот? Зашто? Нисам ништа згрешио. Нисам никоме зла учинио. Дете сам – присећа се Илија, који је из логора побегао са непуних 16.
У мислима су му призори убистава, посебно масовна ликвидација нејачи са Кордуна.
– Гледао сам ту јадну колону опкољену усташама, које их ударају кундацима и пожурују, усмеравају према скели у Градини. Иду у смрт. Једна жена носи дете у наручју. Моли усташу да јој дозволи да седне, да подоји дете које плаче. Он је грубо враћа у строј, у колону без наде. Она се ипак издваја, седа крај цесте и доји дете. Усташа је то видео, вратио се и снажно ударио кундаком у леђа. Дете је од ударца испало из руку, а усташа га је узео, бацио увис и дочекао оштрицом каме. Е, то ме до краја обесхрабрило, јер ако су убили бебу, закључио сам, убиће и мене – прича Илија.
Забринут је и сада за младе генерације због мржње и умањивања зла, величања злочинаца, покушаја да се истина сакрије, искриви, а жртве јасеновачког логора избришу.
Дуга је и болна, на моменте чудесна моја прича, напомиње Илија Ивановић, називајући своје спасење чудом. Сећа се свега, сваког дана, месеца, године, многих логораша, међу којима и свог мајстора у бријачници Морица Алтарца, који је становао у Паромлинској улици број 70 у Загребу.
– Дах се заустављао када су се повремено врата отварала и усташе улазиле са списком људи које су одводили. Пробирали су снажније. Последња ноћ, као и многе пре ње, прогутале су небројено виђенијих логораша. Дуго сам био будан и тихо разговарао с мајстором. Он је био човек педесетих година, брицо по занимању, а Жидов по националности. Због јеврејске припадности доведен је у логор. Претходно је живео и радио у Загребу. Имао је и млађег брата у логору. И он је био брицо. Последње ратне зиме, једног јутра логораши су га нашли на путу између Малог језера и Баера. Лежао је у локви крви са пререзаним гркљаном. Познали су га и јавили моме мајстору. Отишао је тамо и убрзо се вратио. Дуго је ћутао, а онда рекао: “Ето, остадох потпуно сам” – са тугом у очима присећа се наш саговорник страдања у логору у Јасеновцу.
Усташе су, каже, крајем рата све сравниле са земљом ради прикривања злодела. У јесен 1944. и пролеће 1945. откопавали су масовне гробнице и спаљивали кости жртава.
Душанова смрт
У Илијино сећање дубоко је урезана смрт комшије и пријатеља Душана Прпоша из Совјака.
– Душан је стално носио конопац око паса и говорио да ће се обесити. Имао је само дилему да ли ће конопац издржати. Он неће да дозволи да га кољу. Сам ће, понављао је овај дечак од 15 година, себи пресудити и прекратити муке. Бодрио сам га и одвраћао од тога али није могло. Обесио се о неку штанглу на прозору. Ту је дуго висио, нико га није скинуо. Нико се и није плашио таквих призора јер су били наша свакодневица – приповеда Ивановић.
Зло се понавља
– Били смо сви истерани из логора, на пољани, у строју или у наступу како су говорили. Док су нас водили, видели смо у жици много голих жена. Не знам зашто су их скинули и држали тако голе. Оне су се заклањале, повијале. На пољани, испред строја, припремљена вешала. Морали смо гледати у то. У два наврата сам то гледао. Једном, када је убијен лекар Бошковић којег је лично стрељао Динко Шакић зато што је рекао: “Убијте ме као човека, а немојте ми везати очи”. Тога се добро сећам. Потегао је Шакић пиштољ и убио га – сведочи Ивановић уверен да се и сада зло понавља.
Он каже да се човек и на вешала навикне али их не сме заборавити.
– Прибојавам се за децу, за младе генерације у страху да се поново не догоди зло које је обележило моје детињство и моју младост – каже Илија Ивановић.
Извор: Блиц
