„Изоловао си ме од свих и свега, рачунајући и на моје, теби добро познате људске особине. У три и по године згуснуо си и испробао све најцрње и најгоре из оног времена на које се, иначе, на речима, радо и силовито обрушаваш. Варао си или уништавао људе, организације, покрете, државу… Преварени и уништени постају твоје уклето огледало“
Ово су речи којима се Иван Стамболић, некадашњи високи функционер Савеза комуниста и председник Председништва СР Србије у марту 1991. године обратио свом „џелату“, човеку кога је открио, оспособио, научио свему што зна, поставио на високе функције и омогућио му неслућени узлет, да би захваљујући њему изгубио све што му је у животу било значајно, а на крају и сам живот – свом некадашњем пријатељу Слободану Милошевићу!
Ово писмо, које је лајт-мотив четврте епизоде серије „Породица“ испоставило се као пророчанско. Написано је током демонстрација у марту 1991. године, а звучи као да је састављено у марту 2001, на дан када је Милошевић ухапшен. Јер у том писму предсказано је и погођено све оно што ће се српском народу десити у тих десет година и што ће се, на крају, десити и самом Милошевићу.
У писму, Стамболић непогрешиво упозорава Милошевића шта ће се десити са Југославијом, Косовом и Србијом, све због начина на који је он води.
„Понекад ми се чини да ти Србију и разумеш и волиш само с њене тамне стране… Ти не знаш, Слободане Милошевићу, ни ко су Срби, ни шта је Србија! Зато, Слободане Милошевићу, отиђи… Једино неопозивом оставком можеш уверити своје суграђане и читав свет да ниси желео да од Косова створиш балкански апартхејд, од Југославије рушевину, а од Србије напуштену мученицу“.
Десетак година касније, у ноћи између 31. марта и 1. априла 2001. године, Милошевић живи последње сате као слободан човек. Чекајући расплет хаоса у који се претворило његово хапшење, иза више од деценије проведене на власти, остале су све речи које му је некадашњи пријатељ и ментор упутио. И све су постале истина. У капију виле „Мир“ удара бели комби…
Од Осме седнице до Кошутњака
А све је почело неколико година пре Стамболићевог писма, септембра 1987. године, Осмом седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије, на којој је „рођен“ вероватно најконтроверзнији, а испоставиће се, и најнеуспешнији владар у модерној историји Србије. Ношем покличима непрегледне масе са Косова Поља који су му у ушима одзвањали након чувеног „нико не сме да вас бије“, Слободан Милошевић, тадашњи председник Председништва ЦК СКС, ушао је на седницу решен да се коначно обрачуна са људима захваљујући којима се и нашао на овој функцији, и сву, дуго чекану, власт приграби за себе.
Милошевић је био дугогодишњи пријатељ и један од најближих сарадника Ивана Стамболића. Како је овај мењао управљачке и високе политичке функције, Милошевића је вукао за собом и постављао га за свог заменика. Априла 1984. године Стамболић с места председника Градског комитета СК Београда одлази на чело Централног комитета СК Србије, а за свог наследника на челу београдског комитета именује Милошевића, упркос противљењу старијих и искуснијих комуниста.
Након редовне смене партијског руководства у Србији јануара 1986. године Иван Стамболић постаје председник СР Србије, а Милошевићу даје одлучујућу подршку приликом његовог избора за новог председника Председништва ЦК СК Србије. И тада прави највећу грешку, која ће га касније коштати живота.
Пошто је пригрлио партијски апарат, и око себе окупио већину кадрова, Милошевић, на Осмој седници започиње процес који је назвао „диференцијација“. Искључује из чланства у ЦК СК Србије Драгишу Павловића, тадашњег председника београдске партијске организације, и задаје коначни ударац свом некадашњем пријатељу Ивану Стамболићу.
Стамболић убрзо подноси оставку, бива изопштен из политичког живота, и у годинама које долазе постаје један од најжешћих критичара власти брачног пара Милошевић. Након што се она озбиљно заљуљала и крај приближио, 25. августа 2000. године, у шуму на Кошутњаку, у којој је Стамболић редовно трчао, улази мистериозни бели комби. Дошао је до Стамболића, застао на кратко, и овај више никада није виђен жив. Његово тело пронађено је закопано на Фрушкој Гори 28. марта 2003. године.
Мистерија белог комбија
За његову смрт одговорна је породица Милошевић, испоставиће се унезверена од страха да би управо Стамболић могао бити тај који ће их скинути са власти у ономе што ће касније бити познато као 5. октобар. А као директни извршилац убиства осуђен је припадник ЈСО Бранко Берчек. Заједно са њим, на 40 година затвора, касније бива осуђен и командант ЈСО Милорад Улемек Легија.
Нешто више од седам месеци касније, из белог комбија који је у раним јутарњим часовима 31. марта 2001. разбио капију виле „Мир“, искаче неколико људи са фантомкама на глави. Међу њима је, како се претпоставља, био управо и Стамболићев убица Бранко Берчек. Момци са фантомкама покушали су да упадну у вилу, овог пута не да би примили наређења, већ како би свог некадашњег „шефа“ ухапсили и припремили за изручење Хашком трибуналу.
Симболика је језива, круг је затворен. Човек који је убио Стамболића, хапсио је његовог џелата Милошевића. Тиме је симболично затворен и круг можда најнесрећнијих десет година у модерној историји Србије.
Једино је бели комби још неко време харао Србијом. Макар и симболично. Тамо негде све до 12. марта 2003. године.
Извор: Блиц
