Најмања дневница за сезонске раднике који беру воће у Србији је 2.000 динара, док све већи број пољопривредника нуди 5.000 динара, али и даље радника нема.
Велики број власника принуђен је да дневнице дели „шаком и капом“, да у помоћ зове пријатеље и породицу, како им јагоде, малине и брескве не би пропале јер нема ко да их обере. У помоћ им ове године због короне не могу притећи ни радници из Словачке и Румуније који су им често спасавали сезону, јер су долазили у групама као професионални сезонски радници.
Иако важи мишљење да у сезонску бербу воћа иду углавном људи који живе на селу, Немања Ђурић (31) из Београда каже да то заправо није тако. Према његовим речима, први пут је ишао да ради сезонски посао док је био студент јер му је био потребан новац, а после је наставио због дружења и забаве.
– Ишао сам у село у околини Делиблатске пешчаре да берем брескве. То није лак посао, али ме је друштво “повукло”. Дневнице се плаћају око 2.000, добијете ручак, чак и туш. Има и оних који уз ракију скрате време и олакшају рад. Газде су углавном коректне и суздржане, не обраћају много пажње на раднике и нико вас не проверава. Можеш да одмориш када хоћеш у хладновини, али не остајеш предуго, јер онда знаш да ћеш можда заостатати са другима у послу – објашњава Немања.
Како каже, дневнице су касније биле и много веће, нарочито за оне раднике који имају искуство у берби и имају добре резултате.
– Ипак, за некога ко нема много искуства, препорука је да не иде на послове који се плаћају по напуњеној гајбици, већ по фиксној цени дневнице, јер тешко да ћете из првог пута успети да ухватите темпо оних који дуго раде. Ако је берба воћа које расте на дрвету, то је много лакше него када се сагињеш. Када је реч о малинама или јагодама, код којих морате да се сагињете и савијете леђа, то је тешко када се ради осам или девет сати. Ако посао обавите коректно, сигурно ће вас звати и следеће сезоне – каже Немања.
Како каже, претходних година у Србији је долазило много Словака и Румуна који су професионални сезонски радници, који путују по разним земљама у зависности од сезоне и раде бербе.
– Прошле године их је било мање због короне, што је додатно подигло цену рада и зато ће сезонци добити више, осим ако није у питању воће које је убијено мразем. Раније се дешавало да власници избегавају одмах да плате новац већ одуговлаче, покушавају да наговоре раднике да обаве још неки, додатни посао. Ипак, тога је све мање, јер су радници све избирљивији – каже Немања.
Зашто Срби не желе у надницу
Милена Бајић (55) из околине Осечине каже да је након отказа који је добила у фирми у којој је радила пре шест година почела да иде у надничење. То је подразумевало брање воћа, али и додатне послове, као што је садња, копање и паковање.
– Увек је било посла, никад се није десило да радник није потребан, буквално има посла преко целе године. То није баш идеалан посао за моје године зато што је јако напоран, али шта је ту је. Када је много напорно, седнемо, ручамо, док се често дешава да власници буду увиђавни и да нам донесу пиће, расхлађење, чак и сладолед. То су већ људи које годинама познајемо и са којима радимо – каже Милена, која се овим послом бави како би имала новац за двоје деце који иду у средњу школу.
Како каже, понекад и они иду са њом како би зарадили неки динар више, када немају обавезе у школи. Ипак, свесна је да то није посао који је дугорочан јер има бројне мане.
– Током лета када беремо малине прикључи се доста средњошколаца и студента да зараде џепарац, док старији новац од наднице најчешће штеде за куповину, школовање деце, унука и лекове. Сезонски послови за многе су једина могућност да зараде за живот, док други дневницом допуњују кућни буџет – каже саговорница.
Како каже, проблем је што већина радника ради без папира и што нема право на боловање.
– Углавном се ради на црно, без осигурања. То никоме није важно док се нешто не деси, а дешавале су се повреде на раду. Тај посао нема радно време, слободне дане, боловање и годишње одморе. Када су сви на мору, ја берем воће. Иако се цена рада повећала зато што радника нема, многи и даље раде за мале паре – каже Милена.
Мањак радне снаге већ сада се у појединим еворопским земљама осећа за одређене сезонске послове. Иако је велики број радника из Србије одлазио у иностранство, очекује се да због короне ове године велики број остане у Србији. Систем поједностављене електронске пријаве који се примењује од пре две године, повећао број пријављених сезонских радника у пољопривреди Србије чак десет пута. Према подацима Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД), која је учествовала у припреми и успостављању система електронске пријаве, у легалне токове уведена је половина од 80.000 сезонских радника, колико их, према проценама Завода за статистику, има у пољопривреди. Већина их је раније била ангажована на црно, без икаквих права, плаћених пореза и доприноса, а сада их послодавци и држава третирају једнако као и друге запослене.
Извор: Курир.рс/Новости
