БЕРАЧА воћа све мање, иако су наднице све веће. Шта је довело до овакве ситуације… Сезонских радника у Србији има све мање, иако се овај посао све више плаћа. Радници се жале на лоше услове рада, док газде тврде да су спремне да обезбеде готово све што је потребно, али – нема ко да ради.
Узгајивачи малине кажу да су наднице високе и када се плаћа по килограму може да се заради и 10.000 динара дневно. С друге стране, берачи малине кажу да је то „робовски посао“.
Јелена Миловановић из Ужица последњих неколико година са породицом узгаја своје малине. На почетку су радили сами, али када се посао проширио, били су им потребни сезонски радници.
– Као трочлана породица сналазили смо се и налазили испомоћ, али када се посао проширио, били су нам потребни сезонски радници. Нудимо уобичајене услове, наднице су генерално високе, од 80 до 100 динара по килограму. Просек је око 50 килограма за дан, а неки дођу и до 100 килограма за дан. Ако се нуди храна, цена по килограму је нешто мања – каже Јелена Миловановић.
Упркос доброј заради, сезонске раднике је све теже пронаћи и све их мање има, потврђује она.
– Видели смо да је веома тешко наћи довољан број сезонских раднике из различитих разлога. Многи берачи су покренули свој посао са малином, па више не раде код других. Неки имају своје разлоге, јер брање малине није ни мало лак посао. Верујем да би помогла механизација уместо берача, али ко зна када ће примена машина код нас бити раширена – каже Јелена Миловановић.
Међу онима који се пријављују за надницу, има доста средњошколаца који дођу да беру малине на 15-20 дана како би зарадили за море.
– Има и просветних радника и учитељица, које су слободне преко лета. Према досадашњем искуству, нема правила ко је бољи радник, неко млађи или старији. Често се дешава да се старији више труде и да су преданији. Млађи понекад хоће да збрзе, прекоче и зараде на брзину, али брзо виде да тако не иде и да није коректно. Генерално, било је ситуација да дође до крађе малина, гајбица, да газде морају да иду и да опомињу, али то није често – објашњава Јелена Миловановић.
Невена, која има искуства у овом послу, каже да овај посао има своје предности и мане.
– Брала сам малине месец дана у околини Ужица и то сам ишла преко препоруке. Неки плаћају по килограму, док неки други имају фиксне дневнице. За оног ко је искусан боља је прва варијанта, док је за неискусније бераче боље да имају фиксну зараду. Ипак, каква год да је зарада, то није довољно за живот, већ може да буде само нека додатна зарада. Код неких добијате два оброка када сте тамо цео дан, али углавном је један – објашњава Невена.
Како објашњава, није ни мало лако брати малине по летњој врућини. Тек после 18-19 часова „може да се дише“, каже Невена.
– Током рада се изгребу руке, а код купина је посебно проблем, јер боји руке и нокте. Многи не дају да носите рукавице, јер онда немате осећај у прстима када берете. Морате да видите да су зреле, да подвучете руку, да погледате између листова за сваку воћку. Ако је цена тог воћа пала, дневнице се смањују. Није то искуство лоше, али на дуже стазе, тај посао је ропство и мучење – каже Невена.
Извор: Мондо
