loading...
Србија

Ситуација је драматична! СРБИЈА ОВО НИКАДА НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ ГРЧКОЈ!

Грчка није признала лажну државу „Косово“. То Србија не сме заборавити! Уверевања су да то неће учинити ни убудуће.

Мада је размирица на релацији Београд – Атина било и у јулу 2015. године. Помало индукованих због лоше срочених, па још горе пренесених изјава тадашња два премијера, помало због става Паноса Каменоса како Грчка неће блокирати пријем Приштине у међународне организације, укључујући и „безбедносне“

Србија је службено тражила разјашњење, схватило се ово као подршка Приштини за улазак у НАТО, Грци су онда подсетили на све недоследности Београда према македонском питању и стављање на страну Скопља, па још кроз оцене аналитичара додали да је став Каменоса према њиховом тумачењу у складу са Бриселским споразумом.

Србија не сме заборавити да Грчка није признала Косово

Било је и (тачних!) коментара како Београд слично није реаговао када су други, и то они који су помагали албански сепаратизам – давали много теже и горе оцене!

Испоставило се касније, да је изнудица у којој се Грчка нашла након свих „унутрашњих ломова“ и преговора о финансијској консолидацији, искоришћена за притисак албанских спонзора на Атину да попусти око Косова. По моделу – ако направите такав уступак, добићете повољније услове за мере штедње и отплату дугова. Ипак, Ципрасов кабинет није подлегао под америчким и немачким притиском!

Велики притисак на Атину

Сада се тема реактуализује, примењују се и слични механизми притиска, само је повод другачији. Отуда и помињање Француске. Међу најважнијим питањима за Грчку свакако је „разграничење“ у источномедитеранском акваторију. Са једне стране су Грчка, Кипар и Израел, са друге Турска и Египат.

Прву групу подржава Париз. Иза свега је прича о издашним налазиштима природног гаса на овом подручју, правима на истраживање, експлоатацији и цевоводима који треба да их повежу са западноевропским тржиштем. Од тренутка када је НАТО уместо људских права за разлог свог постојања на прво место истурио енергетску безбедност, ствари су почеле да се мењају и у погледу стратешких опредељења и геополитичких тежњи.

Амерички енергетски пројекат

Зато је и централна тема током септембарских преговора у Вашингтону са Трампом постао – Израел. Американци су, водећи бригу о „косовском чеду“, угурали и Тирану и њеног „млађег брата“ из Приштине у „конзорцијум“ који ће се бавити изградњом и коришћењем источномедитеранског гасовода.

Реално, амерички пројекат о извозу течног нафтног гаса у Европу, а како би се конкурисало руским енергентима, тешко је остварив. Нови план се у том погледу сагледава као реална алтернатива. Проблем се јавио током његове разраде у чињеници да од три државе из прве групе, ниједна није признала лажну државу „Косово“.

Последице Вашингтонског споразума, без обзира што се са правне стране још и може бранити став како његове одредбе нису обавезујућег карактера, у (гео)политичком смислу остају дугорочне и штетне. У циљу „стварања политичког амбијента“ Израел је први „повукао ногу“, логично, они који су све планирали мисле како низ треба да настави Грчка. И опет логично, као што су ономад сугерисали позивање на Бриселски, данас сугеришу ослањање на Вашингтонски споразум. Ово је разлог због којег се грчка дипломатија активирала на послу успостављања бољих политичких и економских односа са Приштином.

Реализација једног од најважнијих питања одиграва се у новом оквиру који им је наметнут. Да ли ће то довести и до признавања државолике творевине косовско – метохијских Албанаца? Према наводном предлогу, за српску аутономију Северно Косово и посебан статус СПЦ, Албанци би добили визну либерализацију и признање Грчке!?

Шефица Канцеларије за везу са Косовом Хрисула Алифери, понављајући званичан став, истакла је да Грчка „тежи консолидацији мира, демократије и стабилности, безбедности и економском развоју, као и владавини права на Западном Балкану, успостављањем добрих комшијских односа кроз поштовање принципа међународног права.“

Пред Грчком нови изазови

До сада, било је јасно шта се под „поштовањем принципа међународног права“ у Грчкој подразумева. За промену оваквог става могу бити (зло)употребљена сва она накарадна тумачења Резолуције 1244 која су стизала и из Београда. Ако већ није, онда нас ова непријатна ситуација мора научити да се тежина онога што користи ојачавању преговарачке позиције никада и нигде не сме релативизовати.

Међутим, пред Грчком су ту много већи изазови и њена позиција се суштински разликује од израелске.

Прво, то је Кипар. Евентуално признавање „Косова“ највише би обрадовало Турке, чак више него саме Албанце. Из овог угла посматрано, то је авантура која може резултирати катастрофалним исходом на другој страни.

Друго, у неком неповољном расплету, током озбиљне проблематизације односа са Турском, Атина ипак не би могла рачунати на искрену и неподељену подршку западних партнера. Пре свега Немачке, која кроз Северни ток 2 решава сопствено питање енергетске безбедности и нема потребу да улази у нове конфликте са Анкаром због поменутог источномедитеранског пројекта. А то целу рачуницу мења.

Треће, америчка подршка Приштини дала је крила великоалбанским амбицијама које су једнака претња Грцима, као и Србима. Дугорочно, дакле, новом политичком одлуком ништа се не решава.

Четврто, искуство након Преспанског договора показује како је донекле начињена грешка у корацима, те да је Грчкој више одговарало опстајање „статуса кво“. Северна Македонија јесте променила име, али је то у великој мери и ојачало позицију албанског фактора и широм отворило врата за јачање бугарског утицаја, што у некој опцији бугарско – албанског стратешког договора угрожава геополитички положај Грчке.

Нема лагодне позиције

Врло непријатни притисци на Грчку да промени став о „косовској ствари“ трају већ дуго, нису од јуче. И поред тога званична Атина је чврсто остајала на позицији одбране начела.

Иако је њену „излазну стратегију“ представљало проналажење „међурешења“ захваљујући којима су постепено нормализовани односи са Приштином. Што, имајући у виду „банкроте“ и „дугове“ уопште није мало, нити је било једноставно.

Грке и Србе везује много тога, па и поимање како смо два братска народа. Нисмо у лагодној позицији, ни једни ни други, принуђени смо на разне компромисе на различитим странама. И то треба разумети. И тежити да се односи одрже на високом нивоу, а братство не квари.

У супротном, само ћемо обрадовати непријатеље, који су нам кроз историју били – заједнички!

 

Извор: rs.sputniknews.com