Својим анђеоским животом и натприродним чудесима овај блажени отац превазишао је границе људске природе и отишао је ка Господу своме, кога је још као млад заволео
Српска православна црква и њени верници данас славе светог преподобног Давида солунског.
—Блажени отац родио се на Истоку, а у току младости напустио је свет, сроднике, пријатеље и све богатство и са љубављу пошао за Господом. Силним уздржавањем, он је покорио телесне страсти и јавио се као неки анђео у телу.
Поред тога што га је красило уздржавање, био је још и веома смиреноуман. Читајући Свето Писмо и житија светих мужева он се трудио да их подражава, а особито светим стубовима. Настанивши се близу Солуна, он се попео на једно бадемово дрво седећи без ичега на његовим гранама.
Ту је као милогласна птица, тешио корисним саветима све оне који су му долазили. Његов ум је био устремљен ка божанској висини, зато га је Бог обогатио даром чудотворства и он је постао светозарни стуб Цркве, који је својим чудесима просвећивао све.
Неки његови ученици су га молили да сиђе са дрвета и да живи у келији коју ће му они направити. Ипак, свети Давид је три године остао на дрвету.
Тада му се јавио анђео Господњи и рекао му да је Господ испунио његове молитве и подарио му смиреноумље и побожност коју је од Бога тражио. Затим је сишао са дрвета и уселио се у келију коју су му направили под бадемовим дрветом. Подносећи сваку оскудицу, зиму и врућину достигао је бестрашће.
Што се тиче његових чуда, довољно је поменути макар два. Довели су једном младића кога је запосео ђаво. Када се младић приближио келији кренуо је да вришти како га пржи огањ и онда је Давид пружио руку кроз прозорче, благословио га је и изгнао демона из њега.
Једну слепу жену, коју су му довели, он помоливши се Богу, благословио је знаком крста и она је одмах прогледала.
Митрополит Солунски Аристид и сви великаши и грађани замолили су једном преподобнога да оде у Цариград цару Јустинијану (527-565) ради завршавања неких градских послова. Преподобни је кренуо на пут са своја два ученика, Теодором и Димитријем, али прорекао је да им се неће вратити жив у град.
Кад је стигао пред цара у Цариград узео је у руке жар, ставио на њега тамјан и окадио цара, а огањ му ни најмање није опржио руке нити га повредио. Кад је то видео, цар се до земље поклонио Давиду и испунио му народну молбу ради које је дошао.
При повратку натраг у Солун преподобни се, по предсказању, упокојио на домаку града 548. године. Његово свето тело је пренето у град и сахрањено у манастиру мученика Теодора и Меркурија.
Мошти су остале целе и нису иструлиле.
Својим анђеоским животом и натприродним чудесима овај блажени отац превазишао је границе људске природе и отишао је ка Господу своме, кога је још као млад заволео.
Фото: СПЦ
Извор: Телеграф.рс
