Православље

МОЛИЛА САМ СЕ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ ЦЕО ДАН­: У сну сам кренула ка манастиру, а он ми је послао језиву поруку!

Годишњи одмор сам сањала, чекала, радовала се, али и стрепила да ли ћу успети да се одморим. Иза мене је остала једна напорна година, а све је могао да реши један пут на море, а успут и посета манастиру под Острогом, где сам планирала да се поклоним моштима Светог Василија Острошког.

Од дана када сам сазнала за Свеца, слава му и милост, тражила сам његову помоћ, молила сам му се, била спокојна кад год бих позвала његово име. Каква год да ме недаћа чекала осећала сам да је било који исход баш онакав какав треба да буде.

Иако се, како народ каже, не планира ићи у манастир под Острогом, испланирала сам да ћу неки дан од одмора отићи и затражити благослов од Светог Василија Острошког, слава му и милост. Причају људи, чак и моји најближи, он не да грешном и лажном покајнику да приђе његовим моштима. Такви људи падају у несвест, падају у некакав транс, тресу се, плачу и монаси их износе на ваздух, моле се за њих и поливају их светом водицом. Само прави покајници могу да се помоле и целивању његових мошти. Неколико пута сам ишла, пешке се пела до горњег манастира и нисам осећала умор ниједног момента. Ништа сем упорности и благостања. И овог пута сам хтела исто да осетим, јер живот који нам се намеће управо нам узима та два најважнија осећаја – да можемо све недаће издржати, колико год да нам је тешко а има наде и она нас чека само ако не одустанемо.

И овог лета сам мислила, планирала, а планирати се не ваља, да мир који сам изгубила опет потражим понизно, кротко пред његовим моштима. Један дан сам провела рачунајући колико ме кошта пут, кад да кренем, кога све да водим, да ли ћемо се уморити, а то ме је бринуло само што је умор постао неизоставни део мене. Увече сам заспала уз молитву, али узнемирена, и нађох се на добро познатом путу. Запамтила сам сваки камен, корење стабла и знала сам да се пењем ка Манастиру. Било је тако стварно, јасно и слава му и милост, осетила сам га. Пробудила сам се мирна, после много времена. Доста сам се променила од последње посете манастиру, дозволила сам да ме људи промене и ја сам попустила. Страх, озлојеђеност су владали мноме. Похлепа и љутња су ме обузели и кад сам се пробудила потпуно мирна, са великом одлучношћу сам решила да одем на Острог.

Није ми дао, зауставио ме кад сам направила корак, пропала и летела два метра у мрак. Наиме, ту ноћ кренула сам у шетњу, насмејана, срећна, задовољна и не слутећи да цу следећег тренутка лежати сама у мраку, обливена знојем и пресавијајући се од бола. Место где смо шетали, није било осветљено, ја свакако тапкам у мраку јер се слабо види, а овај пут сам закорачила мислећи да испред мене има тло.

Пропала сам, закуцала се, несвесна шта се деслило, само сам чула како кост пуца. Није ме напустио, био је и тад поред мене, зауставио ме да се не набијем на шиљке арматуре које су зјапиле из земље тик поред моје главе. Све остало се брзо одвијало, као на филму, хитна помоћ, болница у Рисну, превоз авионом до Београда, операција и бол…

Језиву поруку ми је послао, слава му и милост, да нисам била спремна да корачам као некада ка њему. Нисам била чиста, мирна и кротка као некад. Дозволила сам да ме ово зло време и зли људи промене, да постанем озлојеђена, несрећна, несигурна, уплашена, без осмеха и задовољства да је ово што имамо сасвим довољно да идемо даље неискварене душе и да нас трка за новцем и влашћу неће нигде довести. Чека ме дуг и тежак опоравак, али већ сад знам да ћу са јос већом жељом у себи кренути на пут ка Светом Василију Острошком.

 

Извор Kurir.rs