Муњевити крах проамеричке владе Авганистана, која је у неколико дана пала под ударом талибана, засенила је све остале догађаје у свету.
Ово је највећи грандиозни војни и спољнополитички фијаско Сједињених Држава од краја Вијетнамског рата.
Неуспех светског хегемона био је толики, да је високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Јосеп Боррелл, на непланираном састанку одбора за сполјне послове Европског парламента, позвао Русију и Кину да „преузму контролу над земљом и Кабулом.
Забринутост колективног Запада је разумљива, будући да се дуж региона Авганистана већ налазе заинтересовани играчи, који му могу понудити много више од војне окупације и контроле путем марионетске владе.
И не ради се само о Москви и Пекингу. Авганистан је изузетно богат минералима, постоји близу хиљаду и по налазишта, укључујући нафту, гас, угаљ, бакар, гвожђе, драго и полудраго камење.
Економска теорија тврди да је енергија увек основа развоја државе у савременом свету, а талибани, ако покажу одређену политичку мудрост, имају све шансе да уђу у историју као реформатори, који су извукли Авганистан из средњег века.
Хајде да укратко размотримо шта Кабул има као стратешку резерву.
Прво, у Авганистану постоји огромно лежиште гвоздене руде Хајигак. Његова главна карактеристика је да руда лежи врло близу површине, што јој омогућава отворено вађење- једноставно уз помоћ багера.
Истовремено, у суседним областима Шабашак и Дар-л-Суф постоје индустријска налазишта угља кокса, где је сама природа створила идеалне услове за развој металургије.
Ова комбинација услова је била осуђена на привлачење пажње Индије, која је одобрила државни програм за освајање светског тржишта челика.
Делхи је врло озбиљан у намери да постане водећи светски играч у тој сфери. Стога су још 2016. Индија, Иран и Авганистан потписали трилатерални споразум, према којем је Делхи улагао у модернизацију иранске луке Цхахбехар, а Техеран је изградио директну железничку пругу која је преко севера доспела у Херат.
Индији су авганистанска руда и угалј толико потребни да је спремна да уложи десет милијарди долара у изградњу рудника и директне железнице до Чабехара. Пројекат је обустављен због погоршања ситуације у земљи.
У северној провинцији Балкх, дуж Аму Дарје и границе са Узбекистаном и Таџикистаном, откривене су велике резерве угљоводоника.
Амерички геолошки завод, који је спровео теренска истраживања под окрилјем америчке војске, проценио је потенцијал басена на 1,8 милијарди барела нафте, 440 милијарди кубних метара гаса и више од 560 хиљада барела гасног кондензата.
За Афганистан, који дневно троши мизерних пет хиљада барела нафте, ово је једноставно невјероватно богатство, које може решити проблем енергетске глади, за деценије које долазе.
На жалост Вашингтона, Кина је добила предност на регион нафте и гаса. Кабул се 2011-те договорио са државном “Chinа Nаtiоnаl Pеtrоlеum Cоrpоrаtiоn”. Корпорација је добила концесију за развој три поља, а заузврат се обавезала да ће изградити три рафинерије, што је урађено у наредне три године.
Главни интерес Кине овде је литијум. Пре десет година, исти амерички Геолошки завод објавио је податке из којих следи да су резерве литијума вредне три билиона долара скривене у утроби авганистанског тла.
Овде треба дати обавезну примедбу. Често се подаци о резервама литијума у Авганистану представљају као чињенице, али то није сасвим тачно. Две године су амерички војни геолози успевали да спроведу само површинско истраживање, идентификујући басене, где би, усредсређујући се на рударске и геолошке услове, потенцијално могло да дође до лежишта метала. Истовремено, Американци нису пронашли нити извукли физички литијум.
Међутим, геолошка истраживања су одавно прошла фазу ходања чекићем, а модерно моделирање са врло високим степеном вероватноће предвиђа присуство жељеног метала ретке земље. За Кину, водећег светског произвођача електричних возила и акумулаторске технологије, то је било више него довољно.
Само неколико сати након што су талибани заузели главни град, портпарол Министарства иностраних послова Генг Схуанг најавио је да Кина рачуна на „најпријатељску сарадњу са Авганистаном“. Значајно је да кинеска амбасада у Кабулу такође није оштећена и да је сада чувају наоружани представници нове владе.
На страницама америчке штампе развила се права хистерија у том погледу. На пример, ЦНБЦ пише да сада не само да ће литијум пасти у руке америчког главног ривала, већ и церијум, неодимијум, лантан, цинк и жива присутни у Авганистану. Ако Кина добије упориште у региону, постаће готово монопол у преради и употреби ретких метала.
А шта је са Русијом – да ли Руси имају шта да понуде, и да угрозе присуство других играча у региону?
Морате почети са препознатлјивим менијем које Москва традиционално нуди свима који желе да сарађују – магистралним гасоводима. 2010. године потписан је четворострани споразум о изградњи гасовода Туркменистан-Авганистан-Пакистан-Индија (ТАПИ) дужине 1,7 хилјада километара и капацитета 33 милијарде кубних метара.
Ако се ситуација у Авганистану стабилизује, Русија не само да може постати главни снабдевач гасоводних цеви, већ ће и помоћи у повећању залиха горива преусмеравањем својих пет и по милијарди кубних метара кроз туркменски гасовод, који се годишње купује, на југ. Али ни ово није главна ствар.
Авганистан има, без икаквог преувеличавања, огроман недостатак електричне енергије. Землја са 38 милиона становника, има само седам електрана са укупном инсталираном снагом од 3,1 гигавата.
За поређење, у Украјини електране имају 55 гигавата. Више од једне деценије Москва има пројекат енергетског моста између Азербејџана и Ирана, који, након консолидације тренутног “статуса кво” у Карабаху, има све шансе да се спроведе.
У случају интереса са авганистанске стране, енергетски мост се може продужити далје према истоку. Много је лакше инсталирати далеководе него вући железничку пругу.
Осим тога, упркос свим тешкоћама, у Авганистану раде две хидроелектране. Последњих година Русија је стекла богато искуство како у модернизацији својих хидроелектрана, тако и у изградњи нових, укључујући мале и електране средње величине, изграђене чак и у тешким условима на великој надморској висини.
Врло блиска будућност показаће како ће се догађаји у региону развијати, а дати тренд наговештава да ће се образац присуства главних светских сила вероватно променити до непрепознатљивости.
Извор: Webtribune.rs
