Политиколози и правници са све већом пажњом посматрају трансформацију Аустралије током 18 месеци пандемије у смеру тоталитарне дистопије.
То што Аустралија више не функционише као јединствена земља док су Аустралијанцима нека од темељних грађанских права суспендована, аустралијске власти могу да правдају малим бројем смрти од ковида, али је притом нејасно где су тачно границе амбиција политичара да спроводе потпуну контролу над свакодневним животом, пише „Јутарњи лист“.
Уз то што су епидемиолошки јако радикални, у Аустралији мењају законска решења која ће дословно омогућити претварање државе у Великог брата кад је у питању било чија приватност у дигиталном животу, што нема никакве везе с пандемијом.
Јесмо ли игром случаја добили прву праву модерну тоталитарну државу? И где је током 2020/2021. нестала осетљивост на задирање у приватност и темељна права? Јесу ли промене у Аустралији толико дубоке да мењају основе њиховог политичког поретка? Је ли Аустралија уопште остала функционална демократија?
Опис ситуације у Аустралији
Хиљаде аустралијских држављана заглавило је у иностранству јер је немогуће удовољити строгим одредбама о нужној хотелској изолацији коју на различите начине дефинишу поједине аустралијске државе. Између тих осам аустралијских држава, у зависности од поједине државе, свако мало затварају се границе. Стога Аустралија већ месецима не функционише као једна земља, него као осам држава. У августу је границом између Квинсленда и Новог Јужног Велса патролирала војска као да се ради о граници две државе између којих влада висока напетост, па чак и војни сукоб.
Поједине аустралијске државе притом епидемиолошке мере постављају тако да дискриминишу грађане из других држава као да се ради о странцима, можда чак и ванземаљцима. Западна Аустралија тражи од грађана који живе у Новом јужном Велсу потврду о томе да су цепљени ако желе да уђу у њихову државу. Што је донекле логично, иако је нејасно зашто они који нису цепљени могу да се кећу у једној држави, али не смеју ван ње.
У Квинследну су, пак, забранили улазак 14-годишњаку који је имао трансплантацију плућа, па није могао да оде на преглед код свог специјалисте у Квинсленду. Квинслендски политичари де факто су одлучили да се у болнице у њиховој држави смеју примати само становници Квинсленда. Је ли 14-годишњак свемирац који носи неки стравичан вирус који би могао заразити целу државу, па се третира као огромна сигурносна претња? Где је нестала емпатија?
Распад Аустралије на поједине државе политиколошки је, заправо, врло необичан. Аустралијски федерализам био је слаб. Средишње власти контролисале су 80 посто порезних прихода, а државе су биле зависне од трансфера из средишњег прорачуна. Тако су се с једног места федералне државе контролисале, па и гурале у реформе. Но, применом ванредних овлашћења због пандемије владе појединих држава сада су предодредиле позиционирање целе Аустралије. Довољно је да једна од аустралијских држава онемогући доласке с међународних путовања и она тако де факто контролише границе Аустралије.
Као посебан проблем показало се да су политичари у аустралијским државама испрва имали политичке користи од увођења локдауна јер им је расла популарност, па се наметање строгих решења претворило у својеврсно такмичење. Тако је дошло до тога да су у Аустралији хапшења и привођење са у лисицама тинејџера који су се дружили на отвореном постале нормалне сцене, а од појаве делта-соја и раста броја случајева државе су почеле игру међусобних оптужби о „епидемиолошким пропустима“ оних других држава.
Утицај централних власти тако је током пандемије брзо слабио. Покушале су израдити план епидемиолошког попуштања мера у четири корака који се базирао на досезању стопе вакцинисаности од 80 посто, када би следило пуно отварање. Поједине државе одмах су се почеле опирати егзекуцији јасног плана. Један од државних шерифа одмах је рекао да пуног отварања може бити тек када се цепе и деца млађа од 12 година иако нико у свијету у том тренутку није одобрио цепљење тог дела дечје популације.
У Западној Аустралији локални политичари су одмах почели постављати питање зашто их средишње власти желе заразити. Поједине државе морале су, пак, одустати од зеро-ковид стратегија те дугих и исцрпљујућих локдауна због великих пробоја вируса, али је више-мање остала изражена тенденција појединих државних власти да имају више утицаја него пре. А утицај реализују забранама. У којој ће мери након пандемије Аустралија остати јединствена? Тренутно је то тешко питање. У недавном истраживању чак се 54 посто грађана Западне Аустралије изјаснило да се осјећају као „Западни Аустралијанци“, не Аустралијанци.
Уз то, осетљиво питање аустралског федерализма, у Аустралији се врло значајно променило политичко виђење коришћења дигиталног надзора грађана као врло осетљивог питања. Кад је у питању орвелијански надзор, у Аустралији тренутно као да може проћи баш све. У Аустралији је развијена апликација темељена на дигиталним технологијама препознавања лица и геолоцирања како би власти, кад год желе, могле послати упит било којем грађанину, који је, пак, дужан снимити себе и локацију на којој се налази те послати одговор у року од 15 минута. У противном га креће тражити полиција. Интригантно је да нема демонстрирања јавног незадовољства због таквог тоталитаризма.
Отишло је то и изван оквира пандемије. У августу је аустралијски парламент игнорисао препоруке парламентарног комитета за сигурност који је препоручио значајне промене у предлогу закона о дигиталном надзору. Аустралијска полиција добила је тако помало невероватна дигитална овлашћења уз нејасне критеријуме када их тачно смеју примјењивати. Уведен је тзв. налог податковне дисрупције који даје за право државним агенцијама да уз одговарајући налог „додају, копирају, бришу или мењају податке“ на приватним уређајима. Тај налог за дисрупцију података власти могу добити у поступку тзв. хитне ауторизације тј. без одлуке судије на одговарајућој инстанци.
Аустралијске агенције добиле су новим законским решењем и могућност налога за преузимање рачуна који им омогућава контролу, па и укидање дигиталних рачуна. Тај налог могу добити на 90 дана, а у том раздобљу власник рачуна не мора знати да власти имају приступ његову рачуну и да је под надзором. У основи, полицајац може користити ваш рачун баш као и ви те мотрити ваше активности како би прикупио потребне информације. И овај налог власти могу добити у скраћеном процесу хитне ауторизације.
Трећи иновативни налог који су добили у аустралијској полицији јесте налог за мрежне активности који им омогућава приступ свим мрежним активностима за које се сумња да су на неки начин илегалне. Притом је нејасна дефиниција „озбиљних“ онлине прекршаја, која је потребна за добивање таквог налога. У основи, овај налог омогућава широк надзор на друштвеним мрежама и платформама за размену порука. Ако полиција посумња да нетко користи WhatsApp за криминалне поруке, моћи ће га контролисати. Овако прикупљене информације неће се моћи директно користити на суду, али ће послужити за добијање других налога.
Чак и ако занемаримо задирање у приватност грађана на темељу сумњи (без правих доказа), бизарно је да је усвојен закон који омогућава полицији да узрокује губитак података, дигиталних валута и правог новца. Отвара се и питање како је сада могуће заштитити новинаре и њихове изворе. И како је могуће да полиција компромитује нечији уређај без да презентује суду чврсте разлоге за нешто тао. И што је најважније: процес је постављен тако да се аустралијским грађанима не даје могућност правне одбране приватности.
Комбинација нових законских решења за надзор у дигиталном свету с епидемиолошким радикализмом у Аустралији је заиста ушла у зону какву смо се надали да ћемо гледати само у мрачним филмовима научне фантастике.
Надајмо се да ћемо у овој пандемији на аустралском примеру научити да се ни у једном тренутку не смеју занемарити темељни демократски стандарди надзора над одлукама које лимитирају темељна грађанска права какво је слобода кретања. Јако је лако доћи у напаст и помислити да то није битно док траје опасна пандемија. Међутим, јесте битно и увек ће бити битно, пише „Јутарњи лист“.
Извор: Јутарњи лист
