Србија

ЕУ ЗАТВОРИЛА СРБИЈИ ВРАТА ЗАУВЕК? Потпуни преокрет! ПРОТИВ ШИРЕЊА УНИЈЕ СЕДАМ ДРЖАВА ЧЛАНИЦА! Ево шта нас чека!

Урсула фон дер Лајен, шефица бриселске бирократске машинерије рече током последњег самита ЕУ – Западни Балкан: „Шаљемо поруку да Западни Балкан припада ЕУ!” Географски, Балкан јесте део Европе. Политички, међутим, током различитих историјских епоха то није био

Колико је Западни Балкан данас у политичком смислу део Европе? Колико нас Европа, или тачније ЕУ доживљава као свој интегрални део, анализирао је Душан Пророковић из Института за међународну политику! Његову анализу преносимо у целини!!!

Како су себи лепи и важни!

Више нису тако ретке ни оцене о прераном пријему Бугарске и Румуније у ЕУ. Није тајна, у Бриселу их многи са одушевљењем нису дочекали. Али, морали су их дочекати пошто у том периоду чланство у ЕУ бејаше својеврсна награда због претходног приступања у НАТО. Американцима је требао „излаз” на Црно море, после ескалације Украјинске кризе и слабије упућенима у геополитичку логику постало је јасно зашто!

Под америчким притиском, ЕУ је беспоговорно попуштала. Кампања против Грчке, вођена током „година банкрота” помало је подсетила и на антисрпску хистерију из деведесетих година у појединим западним медијима. Грци су представљани као преваранти, фалсификатори, као да на Балкану другачије и може бити.

Западни Балкан се сагледава као део проблема, а не као део решења.

За даље ширење ЕУ, подразумева се на Западни Балкан, а и где би друго, нема подршке у јавним мњењима најмање седам држава чланица. Такође, суштински нема ни расположења међу бројним политичарима, који тешко схватају шта ће им ово „парче”.

Мигрантска криза јесте реактуализовала питање даљих евроинтеграција западнобалканских држава, учинили су то и Руси и Кинези јачањем свог присуства у региону, али све је то допринело да се о теми размишља „мало више”. И ништа даље од тога.

А производ тог „мало више размишљања” јесте и да се обликује неко решење захваљујући којем ће Западни Балкан бити „привезан” за ЕУ, али неће постати и њен саставни део. Због тога се вртимо кроз Берлински процес уз пратећу фразеологију коју сада понавља фон дер Лајенова, а пре ње су то чинили Могеринијева, Ештонова, Баросо, Филе и бројни други председници и комесари чијих се презимена тешко и сетити.

Путујемо од „мини Шенгена” ка „Опен ери”, мада се у то нису сви укључили, јер, безбели то су самостални и суверени субјекти међународних односа на које је немогуће утицати; градимо пругу од Ниша до Драча, због које је иста ова фон дер Лајенова допутовала у Доње Међурово, представивиши нам да је то једнако битно као и транзитни правац од Београда до Пекинга, мада никоме живом није јасно нити чему ће та инфраструктура служити, нити како ћемо кредите враћати.
И ми и Албанци! Имајући у виду демографска кретања у том делу Балкана, поготово.

И? Шта даље? Како даље? Судећи према закључцима последњег Самита ЕУ – Западни Балкан нема никаквог смисленог плана, никаквих конкретних решења. Осим, већ представљеног „Отвореног Балкана” који у пуном капацитету нити је заживео, нити ће заживети и пруге за коју не знамо како ће се отплатити!

Неубедљиво звучи и прича о десетинама милијарди опредељених за инвестиције у зелену енергију, пошто је истог дана цена природног гаса оборила историјски рекорд. Између осталог и због тога што су се исте те инвестиције у Западној Европи показале нерентабилним са становишта економије и несигурним са становишта енергетике.

Зато се у засебној тачки завршног саопштења подвлачи: „ЕУ је далеко најближи партнер у региону, главни инвеститор и главни донатор. Невиђене размере и домети ове подршке морају да буду потпуно препознати и преношени у јавним дебатама и комуникацији од стране партнера.”

Да Западни Балкан „припада Европи” неће доказивати ЕУ, већ то треба да доказујемо ми. У јавним дебатама и комуникацији са грађанима. Да није трагично, било би смешно.

Подсетило је на једно предавање Џејмија Шеја од пре отприлике деценију и по. Тада су га слушаоци из Београда питали – а како мисли да Србију привуче ка НАТО када је јавност отворено и недвосмислено против тога? Одговорио је: „Организоваћемо кампању!” Пропагандну, подразумева се.

Увереност да ће билборди и спотови поправити утисак о историјској неправди и злочиначкој агресији против једног народа деловала је сасвим искрено.

Разочарење у ЕУ у свим балканским друштвима расте. У Србији је тај процес очигледан, а у Републици Српској, Црној Гори и Северној Македонији у већој или мањој мери приметан. Ипак, треба и нагласити да нема спремности ни код грађана, ни код политичких елита да се ризикује.

Отуда и често постављано питање: која је алтернатива? Ако не желимо у ЕУ, коме ћемо се придружити? Или, зашто сада да кваримо прилику када су нам коначно отворене границе, можемо да легално емигрирамо, нешто зарадимо!?

Десетине хиљада печалбара одлази сваке године, трбухом за крухом, за већину њих, на индивидуалном нивоу, и овакво стање јесте некакво решење.

Пропаганда ту неће помоћи

Волети или не волети ЕУ, подржавати је или не, то је једна страна медаље, а потреба да се прехрани породица нешто сасвим друго. Свака власт са тим мора калкулисати када посматра сопствени рејтинг.

Елем, ситуација није иста као пре десет и кусур година, када је постојала једногласна подршка европским интеграцијама, али ни овај евроскептицизам није дубоко укорењено мишљење. Дакле, што се тиче балканских друштава, све смо више разочарани у ЕУ, али нисмо спремни да јој се супротставимо. Живимо у времену друштвене конфузије и политичке инерције.

Пропаганда ту неће помоћи. Неће помоћи ни јавне дебате ни комуникација са грађанима. ЕУ је потрошила најважнији адут који је имала – обећање о чланству. Истовремено, уплела се у „политичке приче” којима једноставно није дорасла.

ЕУ не може „решити” косовско питање, не може ни дедејтонизовати БиХ, она чак није спремна ни да отвори преговоре са Северном Македонијом и Албанијом или осигура безвизни режим за косовско-метохијске Албанце. Упркос демагогији и фразама, својим деловањем ЕУ јасно ставља до знања Западном Балкану да неће постати део ове интеграције. Не само данас, већ највероватније – никада!

Због друштвене конфузије и политичке инерције наставићемо да слушамо и демагоге и њихове фразе, пратити наредне самите и анализирати ефекте понеког пројекта који нам определе. Само, остаје отворено – докле то може трајати?

Довека, сигурно неће.

 

 

 

 

 

 

Извор: Факти