Енглески новинар Дамијан Рејли у колумни за „The Spectator“ написао је знатно друкчији текст о Новаку Ђоковићу од оних који доминирају светским медијским простором.
Понудио је другу страну приче, која не иде на част Аустралији, за коју пише да је током пандемије више пута показала да постаје ауторитарна земља. Текст преносимо у целини.
„Попут вас, и ја страшно уживам у драми с Новаком Ђоковићем у Аустралији. Како и не бих? Ужасно је смешно. Врло вероватно најздравијег човека на свету влада – која је, у различитим тачкама протекле две године, оставила више него снажан утисак да је потпуно полудела – прогласила је опасношћу за јавно здравље нације у којој две трећине одраслих имају прекомерну тежину.
Чак и у најгорим фазама пандемије овде, у Уједињеном Краљевству, често сам потајно захваљивао на томе што не живим у Аустралији која, како време пролази, све више разоткрива своју ауторитарну одлучност, с каквом се могу мерити само Кина и други тирански режими.
Аустралија је, барем споља, постала нација одлучна да се затвори. Прво сам мислио да је труд за останак код куће – Мелбурн, где би Ђоковић још могао да брани своју титулу на Аустралијан Опену, био је 262 дана у локдауну – резултат чисте лењости и распрострањене жеље за више времена уз роштиљ.
Али онда је полиција почела да испробава распознавање лица путем смартфона и технологију геолокације како би надзирала послушност према правилима самоизолације, да проверава садржаје шољица за кафу у парковима за случај да су их грађани користили као реквизит у избегавању обавезе ношења маски и схватио сам да је ту нешто више. Аустралија је, барем споља, постала нација одлучна да се затвори.
Треба ли нас онда уопште да изненади то што је држава Викторија искористила халабуку око Ђоковића да сузавцем похотно прска његове присталице окупљене испред уреда његових адвоката због протеста? Ако сте обраћали пажњу, не треба. У септембру исте су снаге испаљивале гумене метке и бацале топовске ударе на протестанте против локдауна. Толико о опуштеном стилу живота.
У својим јунацима видимо карактеристике којима се дивимо. Док не проговоре. Један од најчуднијих аспеката селебрити културе у којој живимо је то што у својим херојима видимо квалитете којима се највише дивимо. Ђоковић је мој најдражи тенисер, на пример, јер у његовом начину игре и понашања видим нешто од харизматичног дивљака што ми се свиђа.
Из истог разлога, иако се изузетно дивим његовом стилу игре, нисам лични фан Роџера Федерера, који је у мојем уму нешто буржујско и корпоративно. Да није један од највећих тенисера модерне ере, увек бих мислио да ради у инвестиционом банкарству и вози БМW те да је опако добар у скијању.
То је пројекција наших вредности на људе које никада нисмо срели, а заправо знамо врло мало о њима, што је потпуно застрашујуће када открију да имају мишљење о политици сасвим супротно нашем.
Зато би у овим изразито поларизујућим временима спортским звездама (и свима другима у индустрији забаве) било најбоље да зачепе и само раде оно што раде најбоље. Покажи мишљење о било чему, од права на абортус до имиграционе политике, и у трену ћеш изгубити половину навијачке базе. У том је духу политизације свега прича о Ђоковићу постала тако голема вест.
Ђоковић је за једне пример, други га у то желе претворити. За људе који невакцинисане сматрају ходајућим мртвацима које тако треба и третирати, то што му се догађа потпуно је заслужено. За те људе, најбољи светски тенисер је иритантни нарцисоид чија ће заслужена судбина бити пример свакоме ко мисли да се правила на њега не односе и ко показује непоштовање према терету који би могао ставити на здравствени састав на који се сви ослањамо.
Али на бригаду антиваксера, Ђоковић је изненада постао идеализовани пример њиховог погледа на свет – није само геније с рекетом, него невакцинисани власник ума способног да раскринка бесконачну пропаганду глобалног медицинско-индустријског комплекса. Он је довољно храбар да мисли својом главом и заузме став, без обзира на цену коју ће платити.
Ако шта значи, жао ми је Ђоковића. Читао сам транскрипт његовог испитивања пред аустралијском граничном полицијом и чини се јасним да је у земљу стигао с добрим намерама, верујући да је добио потребно изузеће. Међутим, сажалевање није разлог због којег се јако надам да ће освојити Аустралијан Опен када коначно почне следеће недеље. Желим да победи јер ми је, као и свима другима, већ потпуно зло од сваког аспекта ове пандемије.
Напред, Новаче! За мене Ђоковић сад представља не само људску виталност коју је цовид-19 способан да уништи, него и појединца против свих држава – не само Аустралије – које су искористиле кризу да повећају и учврсте своју моћ над људима којима би требале служити. Желим му да у тој борби победи, без обзира на то колико су шансе против њега.
Ђоковић је на ивици спортске бесмртности – судбине коју би запечатио још један Гренд Слем. Да, правила су правила и бирократија каже да се не могу радити изузеци, чак ни на најизузетије људе. И да, кад се врати кући, мораће да појасни своје кретање у данима након што је открио да има цовид 16. децембра. У међувремену, Аустралијо, молим те, немој чупати крила лептиру, највећем тенисеру свих времена. Напред, Новаче!
Извор: Курир спорт
