Да Владимир Путин није председник Русије, онда би му улога инжењера дизајна тобогана, а уједно и илузионисте-хипнотизера, веома пристајала.
Догађаји из фебруара 2022. дефинитивно ће остати у историји Другог великог хладног рата као једна од његових најупечатљивијих епизода.
Али у ком жанру епизоде сви тренутно учествујемо?
Да ли смо сведоци циркуске фарсе, узбудљиве драме или увода у трагедију?
То ће постати јасно тек са „временске дистанце“. Будући да смо тренутно усред политичке олује, не можемо да разликујемо шуму од дрвећа.
Чувени руски лекар Александар Бронштајн је у својим мемоарима описао како је лечио једног министра. Преживевши операцију, члан владе је одлучио да му је сада море до колена и, бахато одбацујући све забране и упозорења лекара, службеним колима отишао да „предводи масу”.
Врло брзо је уследила казна за „брзање”. Пошто му је народ упрљао аутомобил „отпадним производима“, непослушни пацијент оборене главе вратио се у болницу. Колективни Запад сада у Украјини подсећа на тог несрећног совјетског министра.
Одржавши милион говора на тему „Сачуваћемо Украјину од злог руског медведа“, САД и ЕУ беже из Кијева тако да им само штикле светлуцају. Сви се завлаче да не буду виђени: инструктори америчке Националне гарде Флориде, инструктори из чувене британске специјалне ваздухопловне службе САС, амбасаде, авио-компаније и тако даље и тако даље.
Никада у савременој светској историји ништа слично није било. Наравно, одмах се присећамо панике током евакуације америчке амбасаде из Сајгона који су опседали вијетнамске комунистичке трупе 1975. и пада Кабула 2021. године.
Међутим, како Москва доказује пет пута дневно, Русија се неће понашати као савремени еквивалент вијетнамским комунистима.
Испада да се Запад плашио сопствене сенке и постао жртва сопствене грандиозне подвале? Права слика ће вероватно бити много сложенија и збуњујућа.
Искористивши у пуној мери доминантну позицију САД у глобалном информационом простору и распирујући тему „непосредне руске агресије“, Бајден је добио сасвим реалне политичке дивиденде, које су у Русији већ изречене и препричаване.
Али, у исто време, у светској политици је уобичајено да сами граде закључке, ослањајући се не само на уверавања „партнера” у стилу „шта сте тамо смислили и нисмо то имали на уму!”
Ништа мање важна „информација за размишљање“ је потенцијал ових „партнера“ да предузму одређене кораке. С обзиром на актуелне руско-белоруске вежбе и друга недавна кретања наших трупа преко наше територије (одрицање од одговорности: потпуно се слажем са тезом да је то наше неоспорно суверено право), Москва дефинитивно има такве потенцијалне могућности.
А шта, реците ми, овде треба нагласити – на мирној спољној политици или на праву Русије да обезбеди своју безбедност? Путинов одговор је класичан пример порицања без стварног порицања.
Шта је закључак? Вероватно зато што председник Руске Федерације намерно вози Бајдена, колективни Запад и Украјину на тобогану, доследно шаљући вишесмерне политичке сигнале – како уз помоћ политичких изјава, тако и уз помоћ кретања трупа.
Путин тестира снагу Запада и Украјине, доследно притиска на различитим местима и пажљиво анализира где попушта и ломи, а где не.
Обратите пажњу на то колико се брзо мењају акценти у процесу геополитичког договарања. У јануару је акценат био на добијању општих безбедносних гаранција од Запада, а тема споразума из Минска као да је избледела у други план.
Немачки часопис Der Spiegel је управо објавио интервју са политичарем који је у овом тексту описан као особа која „најбоље познаје и разуме Путина у Европској унији“, финским председником Саулијем Ниинистеом.
Ево најзанимљивијег дела из открића (у добром смислу те речи) шефа финске државе: „Не могу да разумем шта Путин жели. У децембру сам у свом дневнику записао: „У почетку сам мислио да је Украјина само мамац за Кремљ, а захтеви према Сједињеним Државама и НАТО-у прави плен. Али можда ће на крају и Русија пожелети да поједе мамац. Али сада мислим да је то можда све више повезано са Украјином. Мислим да је примена споразума из Минска кључно питање за Русију.
Још један пасус председника Финске који изазива размишљање, посвећен ултимативним захтевима Русије Западу у области безбедности, објављен крајем прошле године:
„Разговарао сам телефоном са Путином 14. децембра. У делу разговора који се бавио захтевима, био је врло формалан. Звучао је као да чита фразе са парчета папира. Само је хтео да понови захтеве, ништа више није додао“. И на крају, „шлаг на торти“: „Не знам колико добро разумем Путина. Али трудим се!” Председник Финске покушава да разуме Путина. И ми такође покушавамо – до сада, међутим, такође безуспешно.
А најважнији део овог „без успеха“ јесте неразумевање колико добро функционише Путинова стратегија суспензије Запада и Украјине.
Кључна фраза са брифинга Путиновог помоћника Јурија Ушакова након телефонског разговора Путина и Бајдена: „Нисмо добили одговор на кључне захтеве Русије према Западу.
Да ли се Русија вратила одакле је почела? Ако је тако, онда се у хоризонту наредних дана, недеља и месеци не могу искључити сценарији тешких и непредвиђених развоја догађаја, закључује Михаил Ростовски за мкру.
Извор: Webtribune.rs
