После неколико рунди мировних преговора између Русије и Украјине, Русија је почела експлицитно да наводи (преко портпарола министарства спољних послова Марије Захарове) да њени ратни циљеви не укључују свргавање изабране владе украјинског председника Волидимира Зеленског или окупацију земље.
„Када је пре две недеље почела руска инвазија на Украјину, свргавање њене владе и успостављање марионетског режима наклоњеног Русији били су велики циљ. Али Путинов план А није успео како се очекивало. Украјинска војска узвратила је јаче него што се очекивало. Зеленски је постао херој коме се диве широм земље и широм демократског света. А руска војска је претрпела тешке неуспехе. Додајте на то и економске санкције које су увеле западне владе које су далеко оштрије него што је Путин, или заиста било ко, очекивао. На крају приближавамо се ономе што би могли назвати дебаклом за руског аутократу“, пише Дејмон Линкер за The Week.
Наравно, Путин не може тек тако да оконча своју украјинску несрећу, шуњајући се назад преко границе празних руку. Он треба да буде у стању да укаже на неку промену у статусу кво пре инвазије да би оправдао огроман губитак крви и блага Русије и да би се заштитио од пуча.
„Тако долазимо до плана Б, који је мој колега Грејсон Квеј резимирао у недавној колумни: Украјина би “формално уступила Крим Русији, признала независност сепаратистичких република које подржава Русија у источној Украјини и изменила украјински устав како би забранила чланство у међународним блоковима попут НАТО-а и Европске уније“.
Затим следи појашњење од среде да ће влада Зеленског остати на власти. Тиме би се Украјина претворила у неутралну зону између НАТО-а и Русије. То би био значајан одмак од начина на који су ствари функционисале током Хладног рата када су линије раздвајања између запада и истока биле оштре и јасне.
Тада сте били или на једној или другој страни гвоздене завесе — Западној Немачкој или Источној Немачкој, Паризу или Прагу. Већ данас можемо да видимо да се та оштра подела враћа на границе, само нешто источније: између балтичких држава и северне Русије, између Пољске и Белорусије. Да је Путин успео у Украјини, са марионетским режимом инсталираним у Кијеву, линија поделе би била гурнута на западну границу Украјине са Молдавијом и државама НАТО-а Пољском, Словачком, Мађарском и Румунијом“, пише Дејмон Линкер за The Week.
Али то сада изгледа изван Путиновог домашаја. Отуда и замена претварања Украјине у демилитаризовану зону широку 800 миља између запада и истока. Остаје да се види да ли ће Путин захтевати буквалну или само фигуративну демилитаризацију, као и спремност Зеленског да прихвати шта год Кремљ на крају захтева. Још значајније је питање да ли ће САД и НАТО то прихватити.
„Можда ћемо добити одговоре раније него што је било ко од нас очекивао“, закључио је Дејмон Линкер за The Week.
Извор: Курир.рс/Мондо
