Тамара Зарић (25) из Горњег Милановца, после порођаја прошла је кроз пакао и једва се изборила за живот. Ову младу жену су у фебруару лекари на Клиници за гинекологију у болници у Горњем Милановцу, породили на царски рез, а само неколико дана касније пробудила се без даха, у тешком стању, када је хитна помоћ превезла у Клинички центар у Крагујевцу. Тамо јој је лекар саопштио да јој је приликом порођаја исечено дебело црево, а оштећено танко и да је била на ивици да је сопствене фекалије угуше.
„Водењак ми је пукао 16. фебруара мало пре два сата ујутру. Одмах ме је супруг одвео у породилиште у Горњем Милановцу. Тамо су ме примиле дежурне сестре и обавили су ми све прегледе. Дошао је и доктор и урадио ултразвук. Затим су сестре тражиле да им нађем картон крвне групе јер оне не могу да копају по документацији, а мене су све време раздирали болови. Поздравила сам се са мужем и отишла на горњи спрат у породилиште, пешке, јер ова установа, веровали или не, нема лифт, па после порођаја у сали, која је у приземљу, све жене морају да носе уз степенице на други спрат. У соби за пријем ме сестра развлачи по столу да ме мери не говорећи ми шта уопште ради, затим ме клистира и одлазим у тоалет у амбуланти, који не може да се затвори. У боловима ме одводе у собу, гасе светло и остављају ме. Ујутру у пола седам долази сестра да ме води на цтг, па ме враћа у собу са речима ‘нећеш ти до сутра поподне’” прича за Нова.рс Тамара, како је све почело.
Устала је и шетала по соби, јер је, како каже, то био једини начин да се не онесвести од хладноће и болова.
„Касније је дошла сестра и питала ме ‘Извини како можеш да дођес неприпремљена на порођај?’ Рекла сам јој да нисам знала шта треба да припремим и да ме све боли, а она на то одговара:‘А та уста те нису болела кад си их радила?“ Језиво. Опет су ме водили на цтг, нисам се ни тада отворила, а индукцију нико не помиње. У том моменту имам 62 килограма, а иначе сам висиока 160 центиметара. Нисам више могла да стојим на сопственим ногама од болова и тражила сам царски рез, на шта ми сестра одговара ‘Не може!’ Тражила сам да зове доктора, није хтела. У неком моменту је пролазио и дозвала сам га. Рекла сам му да се не осећам психички добро и да не могу природно да изнесем трудноћу, да хоћу царски рез. Вратио се после 10 минута и рекао да ме спреме за царски. Улазим у операциону салу и лежем на сто, бирам општу анестезију и следеће чега се сећам је да се гушим и да не могу да дођем до ваздуха. На то су ми рекли да сам доживела бронхијални шок и да сам се уплашила, а уствари је у организму у том тренутку кренуо налет фекалија, који је ударио на дисајне путеве и изазвао гушење” сећа се Тамара најстрашнијих момената.
Болница у Горњем Милановцу нема лифт, па је неопходно да две мушке особе носе породиљу из приземља на други спрат, где је породилиште.
У сред пандемије, све жене зову мужеве, браћу, пријатеље, који без ковид теста улазе у сале и свеже оперисане породиље носе уз степенице, јер нема лифта! Одводе ме у собу, онако буновну, онда ми доносе бебу на милисекунд и односе је. Кљукали су ме разним лековима током два дана, дали су ми једну јединицу крви јер ми је крвна слика била ужасна. Нико ме не превија три дана, док моја мајка из Београда није звала и питала зашто нисам превијена. Трећи дан сам полудела, интуиција ми говори да не треба да будем ту, зовем мужа и плакајући говорим да хоћу кући. Тражила сам да ми се да папир да потпишем да излазим на сопствену одговорност, да би ми бабица рекла ‘Шта си ти циганка? Родила, па да бежи из болнице’”, прича нам, и даље у шоку, ова млада жена.
Мама и беба одлазе кући и наизглед је све у реду.
„Првог дана осећала сам се психички и физички добро, али сутрадан већ нисам могла да устанем из кревета од болова и изнемоглости, нисам могла да дођем до ваздуха. Цео дан борила сам се са тим говорећи себи да сам имала царски рез и да то тако треба. Касно поподне крећу несносни болови свуда у телу. Супруг је звао хитну помоћ. Дошли су и одвезли ме у амбуланту у болници у Горнејм Милановцу. Проверавају ми притисак, кисеоник, говоре да морају да ме возе на гинекологију. Тамо ме примају у ковид део док не стигну резултати брзог теста. Долази доктор који ме притиска по стомаку и прича да је то све зато што нисам имала гасове. Дају ми силне лекове против болова и инфузије. Одвозе ме до другог дела болнице да ми сниме стомак и плућа. То траје пар секунди, онда одлазимо код неког лекара, који ми говори да морам да добијем две клизме. Враћају ме у колица, муж ме води опет на гинекологију, а напољу минус три. Ураде ми једну клизму и терају ме да шетам пола сата, издржала сам 10 минута, затим ми раде и другу, па опет шетња. Једва стојим на ногама и плачем. На крају констатују да ипак морам у болницу у Крагујевац“, прича наша саговорница.
Стиже у Крагујевац у возилу под ротацијом у пола 12 ноћу, а 20 минута пре тога лекари у Горњем Милановцу рекли су Тамариним родитељима и супругу да је она сасвим добро.
„По хитном пријему ме воде на рендген, ваде крв, раде анализе и одводе у собу да сачекам резултате. Начелник болнице чим је чуо за мене, дошао је и видео резултате и рекао да морам хитно на операцију. Следеће чега се сећам јесте да се будим у соби за интензивну негу и први пут после не знам колико дана се заправо осећам добро. Креће провера притиска, сатурације и када су лекари видели да сам стварно добро, одводе ме у собу, на опоравак. Преласком на одељење сазнајем да ми је приликом царског реза исечено дебело црево, оштећено танко црево, да су ми се излиле фекалије у стомак и да имам тежак облик сепсе. Речено ми је да је извађено пет килограма фекалија из мене и потрошено преко 20 литара течности да би ми се очистио сваки орган и да су ми исекли седам центирматара дебелог црева. Доктор је био приморан да ми преко танког црева на стомак накачи илеостому, јер је унутра толико све било оштећено, да је морао све да ушива. Њу ће ми, надам се, оперисати кроз два месеца и вратити све у нормалу. После осам дана опоравка у болници, пустили су ме кући, а идем сваки други дан на превијање, и сад сам коначно са својим дететом, сином Милошем“, каже Тамара.
Мали Милош данас је напунио месец дана.
„Он је диван и здрав, лепо напредује и то је најважније. Жао ми је само што не могу да га подигнем, да га носим, ни да га дојим јер су ме накљукали лековима и зауставили ми лактацију. Могу само да седим поред њега и да га гледам, али како је могло бити, и то је добро, само док смо остали живи“, закључује Тамара.
Болница проверава случај
Поводом случаја Тамаре Зарић, у Општој болници Горњи Милановац покренут је поступак унутрашње контроле и у току је стручна експертиза, каже за Нова.рс др Предраг Шутић, директор ове установе.
“Без писмене сагласности пацијента или званичног правног заступника не могу да дајем детаљне информације о случају. Доста је лаичког гледања на ствари у целој причи. Ми смо већ започели унутрашњу контролу, а укључена је и инспекција. Процес испитивања је у току. Нико не жели да наштети пацијенту, никоме то није била намера, али су у свему овоме околности мало нејасне. Пацијенткиња је изашла на лични захтев из породилишта, па шта се ту даље десило не знамо, само знамо да се њени симптоми јављају четврти дан после порођаја. Морамо све да испитамо, није ништа забарушено” наглашава др Шутић.
Извор: Нова
