Свет

Могли би да реше рат у Украјини али добиће незаустављивог непријатеља!

Како се рат у Украјини наставља, многи амерички аналитичари страхују и од лекција које ће Кина извући из тога. Али за Индију, главног партнера САД, рат у Украјини се одвија другачије. Ово ризикује да одврати пажњу од успона Кине и, у најгорем случају, да га ојача.

У свом годишњем обраћању на Дан победе у Москви, након што су хиљаде војника марширале испред њега, председник Русије Владимир Путин није дао никакву драматичну најаву какву су западни аналитичари очекивали. Путин је само рекао да је „Одбрана отаџбине одувек била светиња“, очигледно мислећи на Донбас, који Украјина сматра својом територијом, али на који Русија такође дуго полаже право, и који је сада, заједно са деловима јужне Украјине, главни фокус руског напада. „Данас“, поручио је Путин војницима, „ви се борите за наш народ у Донбасу, за безбедност Русије, наше отаџбине“.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Зашто Индијци саосећају са Русима

Чини се да се већина слаже да је Путин убеђен да је историја „лоше третирала“ Русију, што је мишљење које деле Путинови сународници. И док се често чују коментари Кине или Бразила, Индија, као још једна од ретких земаља која је остала „неутрална“ по питању руске инвазије у Украјини, труди се да не упада у очи других светских сила када је овај сукоб у питању. Међутим, заузимајући, респективно, северни и јужни део Евроазије, која је највећа копнена маса на нашој земљи, Русија и Индија припадају истој психолошкој мапи. Ако је „узвишена судбина Русије“ дубоко веровање међу Русима, импресиван број Индијаца спонтано пристаје на слику Индије као „Вишва гуруа“, односно, „учитеља или лидера света“, пише за „НДТВ“ Раџмохан Ганди, професор на Универзитету у Илиноису. Штавише, и многи у Индији су привучени ставом да је историја лоше третирала њихову нацију. Заузимајући чак и већи простор од данашње Русије, Совјетски Савез је разбијен 1991. Руско жаљење због овога поклапа се са жаљењем Индије због поделе 1947. године.

Један од разлога за привлачност Русије за индијски ум је тај што Русија није била и није Велика Британија. Дуго надметање руског царства са Великом Британијом у 19. веку, такозвана Велика игра, заинтригирала је и задовољила Индијце. И иако многи Индијци мисле о Русима као о белцима и западњацима, други у Индији признају да је Русија источна сила. Не само зато што источне границе Русије иду далеко поред Јапана и скоро додирују Северну Америку, већ зато што утицајни део руског ума мисли о себи као о оријенталном. Гледајуц́и на Запад као на Другог, многи Индијци и Руси су као једно, пише Ганди.

Током деценија, један број Индијаца је студирао и живео у Русији, научио руски, а такође је научио да у Русији постоји много више од комунизма. Тагореова посета Русији 1930. била је прекретница, као и ранија преписка између Гандија и Толстоја из 1909-1910, који је за многе Индијце, више од сто година касније, остао поштовани романописац-мислилац. Укратко, у индијском уму постоји много више о Русији од Путина, много више од руске нафте, много више од напредног оружја или резервних делова за старије оружје потребно за одбрану Индије.

Проблематичан однос Индије и Кине

Много је писано о односима Индије са Русијом и како то утиче на њену позицију према Украјини, али анализа индијских позиција у сукобу је непотпуна без узимања у обзир историје односа Индије са Кином. Историјски гранични спор између Индије и Кине је кључан за разумевање њихових савремених односа и преференција Индије према исходу рата у Украјини, сматрају Манџари Чатерџи Милер и Зои Џордан из Савета за спољне послове у тексту за амерички магазин „Баррон’с“.

Током 1950-их, као постколонијалне независне нације, Индија и Кина су успоставиле пријатељске везе засноване на заједничком противљењу империјализму. Али, ове везе су се распале како су се појавиле несугласице око њихових граница. Преговори о граници 1960. између кинеског премијера Џоу Енлаја и индијског премијера Џавахарлала Нехруа открили су фундаменталне разлике у начину на који обе стране гледају на границу. Кина је границу посматрала као империјалистичку измишљотину коју је нацртала тадашња британска империја. Џоу се тада питао зашто Индија, антиколонијална земља, није одбацила премису кинеско-индијске границе као небитно колонијално наслеђе. За разлику од Џоуа, Нехру је модерну Индију сматрао легитимним наследником британске индијске владе која је једноставно формализовала историјске границе које су, према његовом опису, „постојале миленијумима“.

Индија и Кина су ушле у рат око ових граница 1962. Брзи пораз Индије и територијални губици суштински су променили начин размишљања Њу Делхија о геополитичким реалностима у региону. Индија је модернизовала своју војску и послушала позив за буђење да је Кина, а не Пакистан, њен главни противник. Било је периода одмрзавања у односима Индије и Кине, укључујући и средином 2000-их, када је трговина између две земље порасла након што су председник Ху Ђинтао и премијер Манмохан Синг ставили по страни питање границе. Без обзира на то, индијска перцепција претње Кине није се променила од њене промене после 1962. године. Ово је тачно иако је Кина данас највећи трговински партнер Индије.

Ситуација на граници остаје двосмислена. За разлику од линије контроле између Индије и Пакистана, која је оцртана обострано прихваћеним мапама, не постоји споразум о линији стварне контроле између Индије и Кине. Упркос томе што су разговори вођени доследно од 1981. године, тек треба да постоји резолуција и обе стране се и даље не слажу око историјских граница. У протеклих неколико година, гранични сукоби су резултирали погоршањем односа. 2020. године, први пут од 1975. године, борбе између индијских и кинеских трупа довеле су до жртава дуж границе, што је показало колико су се односи погоршали. Нерешен спор и погоршање односа су кључни за разумевање међународног положаја Индије данас, пишу Милер и Џордан.

Нова динамика моћи

Након завршетка Хладног рата и распада Совјетског Савеза, Индија је морала да се прилагоди новој геополитичкој динамици моћи. Постало је пријемчивије за покушаје САД да развију стратешко партнерство. Билатерални односи САД и Индије напредовали су у маховима и посебно су се убрзали током година Трампове администрације. Данас је суштинска конвергенција индијских и америчких интереса непогрешива. Индија се придржава своје историјске доктрине несврстаности и своје савремене доктрине стратешке аутономије, а њих двоје нису формални савезници. Али они деле сличну хитну забринутост око обуздавања Кине у успону.

За Њу Делхи, најбољи сценарио украјинског сукоба је брзо решење које унапређује појаву мултиполарног света у коме и Русија и САД балансирају са Кином у успону. Ово је фундаментални разлог зашто Индија нерадо осуђује Русију, из страха да ће Русија схватити да Индија бира да стане на страну САД и да је на тај начин уведе у ближи однос са Кином. Најгори сценарио Индије могао би бити да би САД поправиле своје односе са Кином како би ставиле по страни и обуздале Русију. Њу Делхи је такође забринут због тога што приручник који је Русија креирала у Украјини нуди Кини лекцију, не у односу на Тајван, како се плаше САД, већ за пограничне територије Индије. Они који истичу да Русија не би подржала Индију у случају рата са Кином треба да схвате да Индија не би нужно очекивала да то учини. Уместо тога, Индија верује да ће Русија вероватно узвратити услугу и остати неутрална.

На срећу за Њу Делхи, мало је вероватно да ће Путинов рат у Украјини довести до ближих веза САД са Кином. Многи амерички аналитичари препознају кинеско саучесништво у омогућавању Путинове агресије. Али ако САД настоје да одрже свој однос са Индијом као модел индо-пацифичког партнерства, морају да разумеју не само ограничења Индије према Русији, већ и њену забринутост према Кини, која је укорењена у Индији и комплексној историји Кине.

Индија се данас сматра једном од потенцијалних светских суперсила. Овај потенцијал се највише огледа у њеној брзо растућој економији и војсци. Индија је 2015. године постала најбрже растућа економија на свету са процењеном стопом БДП-а од 5 одсто. Такође, индијска војска има највећу активну снагу на свету од 2020. године, док су индијске паравојне снаге друга највећа паравојна снага на свету – Кина је прва. Заједно, укупне оружане снаге Индије имају 2.414.700 војника, што је трећа највећа одбрамбена сила на свету.

 

 

 

 

 

 

Извор: МОНДО